Kao što sam i planirao, budim se na prvo zvono alarma. Ne volim kad ostavim stvari ne urađene, osim one vezane za knjigu i učenje. Bacam se na posao koji sam sinoć započeo, dok Nino još spava. Ali evo i njega ubrzo u trpezariji. Uz fruštuk razgovaramo o nekim “projektima” koje bismo želeli da uradimo. Uskoro ćete i to videti. Pakujemo stvari i napuštamo Kazanj u najnezgodnije vreme za Rina. Jedan je sat iza podneva, sunce prži, a Rino gužva asfalt. Vetar je toliko bio jak da smo u pojedinim trenucima imali osećaj da se krećemo bočno, a ne pravo. Idemo ka sve nerazvijenijim delovima Rusije. Prostranstva su sve veća, a saobraćaj je sve ređi. Upravo na to su nas upozoravale naše kamiondžije. Srećom pumpi još ima na svakih 10-15 kilometara, pa nam rezervoar neće presušiti.
M7 autoput koji vodi do Ufe već duže vreme nema po dve trake. Za svaki pravac rezervisana je po jedna traka i malo proširenje na putu. Kamioni se taman toliko sklone da besna kola mogu da ih obiđu ne gazivši belu liniju. Ono što sve češće srećemo dok prevaljujemo nove kilometere jesu vidno obeleženi pešački prelazi na “autoputu”. Sigurno se pitate zašto su oni sad vredni pomena. E pa upravo te kraće deonice od oko pola kilometra predstavljaju za vozila lake mete. Naime, mnogobrojne kamere za brzinu su tu postavljene, ali i policija zna da vreba ko je prekoračio dozvoljenu brzinu kretanja. Vožači, pazite se da vam kazaljka ne pređe 50ku. Dok pišemo ovaj tekst vraćamo film u glavi koliko smo puta videli pešake. Verujte nam da ne možemo 3 da nabrojimo, a svaki put usporimo. I zarad bezbednosti i zarad debljeg novčanika.
Taman kad smo ogladneli prolazimo pored nekih štandova hrane. Stajemo da vidimo o čemu se radi. Mislili smo da je neki skup u pitanju, ali svaki dan se na tezgama nudi neka čudna riba. Kakva li je, nismo mogli da odgonetnemo. Odlučili smo se za mekike sa govedinom i palačinke sa sirom. Malo smo se omastili, ali nas je bar dugo držala ta klopa sitim.
Idemo dalje ka Ufi, a idealno mesto za pravljenje jednom snimka nalazimo na pumpi sa velikim parkingom. Kako smo snimali nekih 10ak minuta, na parkingu smo napravili nekoliko krugova Jugićem. U sred beleženja pojedinih kadrova, čovek iz obezbeđenja počeo je da galami i da nas juri trčećim korakom. Žavršivši sesiju uspešno, izvinjavamo mu se, a on nešto melje sebi u bradu. Deda, bilo nam je smešno kad si nas jurio, a srećom nisi upao u kadar. Do odmora nas deli oko 3 sata vožnje, a uslovi su pogodovali Rinu. Vetar je stao, temperatura se spustila, gužve nije bilo, a naš Rino kruzi. Baš tako, kruzi. Jedva da ga i čujemo kako radi. Noćas ćemo spavati na dobro obezbeđenoj pumpi, tako da je sigurnost osigurana za svu trojicu.
