Listanjem starih novina došlo se do jednog oglasa iz lista ,,Branik“ – organa Srpske narodne slobodoumne stranke iz Novog Sada.
List je izašao u utorak, 2. (15.) maja 1900. godine, broj je 53, godina 16, a oglas glasi:
„Usled smrti Jovana Čiplića, otvara se stečaj na mesto učitelja V i VI razreda srpske muške središne škole u Starom Bečeju. Godišnja plata je 1.000 kruna; za ogrev se dobija 105 kruna; za poslugu 80 kruna; za paršal 25 kruna i 20 filera, i za poftornu školu – kada bude na redu – 100 kruna. Uz to će uživati 4,5 jutra pašnjačko – ritske zemlje za koju sve terete snosi; osim toga pripada mu i slobodan stan.
Dužnost je učiteljeva: predavati u školi sve predmete, zakonom propisane; a uz to u crkvi za pevnicom pojati. Rok stečaju traje do 20. juna (12. jula) ove godine zaključno. A dotični će stupiti u zvanje onda kada bude na to pozvan. Samo potpuno osposobljeni mogu kompetovati. Molbe i svedodžbe nek upute predsedništvu ovog odbora.
Iz sednice školskog odbora u Starom Bečeju, 24. aprila (7. maja) 1900. Perovođa Jovan Mihajlović, predsednik školskog odbora dr. Aron Vojnović“.
Ovo nije samo istorijsko sećanje, nego uverenje i svedodžba da je tadašnja država ispunjavala svoj zadatak – da brine o ugledu i materijalnom položaju prosvetnih radnika. Isto to se može sa sigurnošću reći i za državu između dva svetska rata, jer je i ona, ceneći prosvetne radnike, automatski podizala ugled celokupnog obrazovanja. Tadašnji prosvetni radnici bili su autoriteti svog doba i javne ličnosti sa velikim uticajem. Zna se da su još stari Rimljani rekli da je istorija učiteljica života. No ugledanje na prošlost i njene dobre strane nije bila karakteristika države posle Drugog svetskog rata, a pogotovo ne u poslednjih deset godina. Štaviše, tada je to – što bi rekli učeni – metastaziralo i naraslo. Kao da se na istoriju, učiteljicu života, u međuvremenu zaboravilo. Od prosvetnih radnika na konkursu se tražila odgovarajuća školska sprema, uverenje od suda da nije kažnjavan i da se ne vodi krivični postupak protiv njega i uverenje o državljanstvu. A očekivala se politička lojalnost, ili bar ćutanje i postepeno povlačenje u privatnost. Učinilo se to – da je poziv prosvetnog radnika postao jedan od najnepopularnijih među mladima. Da su kojim slučajem imali trunke moralne svesti, oni ne bi doveli obrazovanje u ovo stanje. Međutim…
U školama treba da se stvori i neguje atmosfera u kojoj neće biti moguće dalje ponižavanje obrazovanje, uskraćivanje uslova za obavljanje kvalitetne nastave, atmosfera u kojoj će se negovati dostojanstvo prosvetnih radnika. Vreme je da se prepoznaju vrednosti koje su u osnovi prosvete i da se vrati ono što je oduzeto. Može li se nadati, od sadašnje države, da će medalja okrenuti svoju svetlu stranu i povratiti stare pozicije obrazovanja? Trebalo bi.
Dušan Opinćal, istoričar
