Neko ne može da dočeka odlazak u penziju ili iz osnova promeni način života čim stigne prvi ček, međutim, Eržebet Lastovič (63) mada je pet godina zvanično umirovljena, od sasvim je druge fele.
-Ja i dalje, kao ranije, svakoga jutro otvaram našu časovničarsku i zlatarsku radnju, plaćam sve dažbine državi, a usput obavljam neke poslove, oko narudžbina za porodičnu poslastičarnicu i restoran „Largos“, koji sada vodi mlađi sin Arpad, pa tako dan za danom, veli uvek prezauzeta Eržika.
Mnoge žene bi poželele takav život, jer im je dosta kuvanja, pranja sudova ili peglanja, ali njoj i suprugu Tamašu stan služi samo da prespavaju.
-Naš posao je takav da traži čitavog čoveka i ceo dan, objašnjava gospođa Lastovič. Istina, radnja ima radno vreme, ali oni koji telefonom naručuju kolače i torte, čine to kad njima odgovara. Istovremeno, druge treba dočekati i dogovoriti se o zakazivanju banketa, rođendana ili nekog drugog slavlja. Ne isplati mi se da odlazim kući do večeri. Ovde ručam, opere mi se i ispegla veš, a privilegija mi je da uz kafu ili kolače u svakom trenutku mogu da proćaskam s drugaricama. Često sam po podne i su unucima. Ma, ovde sam od jutra do sutra, ali se ne žalim. A i šta bi radila sama kod kuće?
Kao svršena gimnazijalka, sigurno nije tako zamišljala svoj život, ali se ne žali. Bila je prvo osam i po godina turizmolog u „Vojvodinatursu“, potom četiri administrativac lokalne uprave, pa otišla u privatnike i otvorila radnju.
-Nisam se bavila izradom bižuterije, već sam prodavala tu robu. Kad se muž prešaltovao na ugostiteljstvo, preuzela sam njegovu sajdžijsku i zlatarsku radnju i do danas sve funcioniše. Nije mi ni ugostiteljstvo nepoznanica, jer je moj otac Ištvan Kiralj bio jedan od prvih posleratnih bečejskih privatnih birtaša, što je bio posao naše familije još od polovine šezdesetih. Otac me nije štedeo i uvek je za mene bilo posla u vođenju restorana. Drago mi je da su nam deca nastavila porodične tradicije. Stariji sin Gabor je treća generacija Lastoviča zlatara i časovničara, a mlađi Arpad je preuzeo vođenje rastorana „Largos“ i tako nastavio tradiciji mog oca, zadovoljna je Eržika vrednim potomcima.
Otkako je Arpad preuzeo ugostiteljski deo posla, znatno je inovirao asortiman kolača.
-Ne možemo i nema potrebe da angažujemo stalnog tehnologa, ali ga sin povremeno dovodi iz Mađarske da bismo lepezu proizvoda proširili novim ukusima. Mada, vole stalne mušterije i što smo zadržali stare poslastice. Istina, za mene je doboš-torta bila „zakon“ u detinjstvu i ostala to do danas, zaključuje predusretljiva Eržika.
Nema naša sagovornica vremena za sitna zadovoljstva svojih vršnjakinja, ali subotom i nedeljom joj odgovara uloga bake troje unučadi. To joj je dovoljno da „napuni baterije“ i od ponedeljka se opet vrati uobičajenim obavezama.
