Slom jedne „veličanstvene države“ nekad poznate kao SFRJ označio je, ne samo politički nego i kulturološki kolaps u zemljama koje su nastale raspadom iste. Fahreta Jahić i Dragojka Mirković pokrenule su novi muzički pravac, ako se to može tako i nazvati, koji su proslavili moralne gromade poput kralja splavova Ace Lukasa, abolirane Srpske majke (CECA) i svakako, mozga cele operacije Saše Popovića.
Nismo svi Bogom dani da slušamo metalike ili recimo da se družimo sa Šopenom i Mocartom kao gradonačelnik Svetozareva tj. Jagodine (a možda se i naš druži sa njima?), ali želim da verujem da bi svet bio lepše mesto da na njemu nema turbo folka. Naravno, o ukusima se ne raspravlja, neko bi rekao, ali, šta ako se u ovom slučaju ne radi o ukusu nego o psihogenoj dijareji? Tvrdim da ćete pre pronaći Boga u sebi nego smisao života u lirici Ane Nikolić. Naravno, nećete brata ženiti uz Iron Maiden i njihovu „Fear of the dark“, ali svakako da ima alternativa za tursko-bugarski melos obogaćen tekstom Marine Tucaković, koji je smislila dok je povlačila lajnu, i sve to u prezentaciji multi talentovane Sandre Afrike.
Treba da znate da je termin turbo-folk uveo Antonije Pušić, poznatiji kao Rambo Amadeus, koji je rekao: „Turbo folk nije muzika, turbo folk je kakofonija svih ukusa i mirisa vezanih u jednu zvučnu promaju koja ima zadatak da zadovolji najšire ukuse, najniže strasti“. Nešto slično turbo folku je i treš romantizam ovaplovećen u liku i delu Dejana Cukića, Kikija Lesendrića, Željka Joksimovića i Mlađana Dinkića. Naime, sladunjava melodija i tekst proživljen od strane samog autora nam donose razne hitove poput „Te noći smo se pošorali zbog nje“ i „Nije ljubav stvar“ koju je obradio i kultni Britanski bend Coldplay nazvavši svoju verziju pesme „Paradise“, odnosno Paradajz. Ukoliko uradite prostu analizu ljudi koji slušaju razne žanrove muzike doći ćete do zaključka da sirotinja uglavnom sluša metal i hard rok te otuda i ne čudi njena opčinjenost jeftinim napicima tipa Step Drink ili Moravsko pivo. Previše slušanja simfonijskog folk got metala u Vama budi neopisivi poriv za ispijanjem ogromnih količina napitaka sumnjivog kvaliteta. Radnička klasa većinom preferira izlaske u klubove gde se puštaju „narodnjaci“ i gde mogu da kroz poluotkopčane košulje pokažu teško i mukom zarađeni zlatni lančić koji su dobili za svoj 18. rođendan. Viša srednja klasa odlazi na piće ili dva na mesta gde se vrte hitovi Pilota, Divljih Jagoda i možda najvećeg plagijatora kojeg je ova zemlja dala Gorana Bregovića.
Nije samo stvar u muzici i lirici koja se provlači kroz te pesme nego i sva mašinerija mas medija koji su logistiku i svu tu operaciju doveli na jedan viši nivo. Ono što je žalosno jeste da ste predmet podsmeha i nevere i osuđeni na život otpadnika i izopštenosti ukoliko se ne povinujete i ne krenete da izlazite i cirkulišete na mesta gde se sluša ovo smeće. Posle određenog vremena promenite rington na mobilnom telefonu i umesto klasičnog zvuka Nokije Vaša melodija je pesma Novice Zdravkovića „Cele noći ja na splavu s njom sam bioooooo“. Posle toga sve Vaše pesme na telefonu koje ste imali od EKV-a , Šarla Akrobate, Idola, Lajbaha ili recimo SMAK-a zamenjuju novokomponovane Zvezde Granda koji, kroz svoju hiperprodukciju pevača guši tržište i samim tim veća je verovatnoća da neko od njih izbaci krajnje imbecilnu pesmu.
Vratiću se ne toliko davno u prošlost i pitati Vas, šta se desilo sa trećim Kanalom RTS-a koji je bio poslednji „bastion“ muzike za svačiji ukus? Problem je u komercijalnosti, muzika se više ne pravi da bi nešto značila i prenela neku poruku nego da bi se rasprodale diskoteke, potom u tabloidima pokazivali enterijeri kuća krajnje diskutabilnih ukusa pevača i pevaljki. Stiče se utisak da je lako biti pevač, lagodan život, svirke po Evropi i Severnoj Americi gde gastarbajteri otkidaju na prežvakane hitove Bore Drljače i Ere Ojdanića a zapravo su današnji pevači ništa drugo no potrošna roba. Ko se seća prvog pobednika Idola ili recimo OperacijaTrijumf? Niko, naravno, oni su svoje odmrmorili i postali su zaboravljeni asovi na čija vrata više niko ne kuca. Znači, nije sve tako lepo kao u Zemlji Dembeliji. Posebna kategorija u svemu ovome jeste svakako karakteristična vrsta muzike koja krasi našu zemlju i koja je popularnija kod nas nego u zemlji porekla.
Naime, reč je o hrvatskoj glazbi, ili kod nas poznatoj kao hrvatski power pop sa primesama romantičnih balada. Najpoznatiji predstavnici su Seve, Srebrna krila, Novi fosili i recimo, Jelena Rozga. Najpopularnije su prvopomenuta i Rozga, što zbog svojih zanosnih figura što zbog tekstova koju ni jednu ženu sa ovih prostora ne ostavljaju ravnodušnim. Ono što im od pevanja daleko bolje ide od ruke jesu neuspeli brakovi sa srpskim kraljevima čelika, bakra, šećerne repe i čega sve ne. Ova vrsta muzike izuzetno je popularna u krugu ljudi poznati kao jugonostalgičari i kod pripadnica nežnijeg pola, starosne dobi od 18 do 25 godina. Svakako da se ne bih libio da pošaljem u prošlost Terminatora sa zadatkom da uništi prvi muzički instrument sa kojim je u dodir došao Saša Popović i na taj način spasem planetu Zemlju.
Eventualno bih preko Terminatora poručio Seji Kalaču da ostane na svojoj planini i da nastavi sa čuvanjem stoke. Nakon svega ovoga, neko će se naći pametan i reći će: „Šta ovaj pretenciozni smrad meni da govori šta ja da slušam a šta ne??!!“ Slušajte šta god Vam drago i uživajte. Svaka slučajnost sa stvarnosti je namerna.
Branislav Grujin
