Višedecenijsku tradiciju da u bečejskom fudbalu uvek igra neki „Milovanac“, što znači fudbaler prezimena Milovanov, posle kratkog prekida nastavio je aktulena „dvanaestica“ srpskoligaša sa Tise Isidor Milovanov. Odavno nije više rezervni golman, ali je zadržao broj 12, jer je 12. jula rođen i danas slavi 22. rođendan, pa neka mu ovaj tekst bude medijski rođendanski poklon.
A da je istina da su Milovanovi decenijama dominirali bečejskim fudbalom, potvrđuju imena. Najrenoniranije ime je, svakako, Sima, koji je posle Bečeja bio neprelazni centarhalf novosadske Vojvodine, a kasnije i reprezentacije Jugoslavije. Za vremešnije Bečejce je najbolji igrač svog, a mnogi tvrde svih, vremena napadač Milovan „Šimpula“, dok je treći iz istog predratnog i posleratnog perioda bio half koji je već tada igrao u oba pravca Nestor. Njima treba dodati Milana, kasnije Petra, pa Stevana, Živka… Gledano po vertikali, „Šimpula“ je imao uspešnog naslednika u Stevanu, čiji su sinovi, Ivan i Srđan, imali talenta i igrali u mlađem uzrastu, ali…
-Ja sam nastavio porodičnu fudbalsku tradiciju, istina jedini kao golman, ali se u međuvremenu izgubio nadimak „Šimpula“. A prijalo bi mi, iskren je naš slavljenik Isidor Milovanov. Ko zna, možda ću ga, ipak, vratiti među ljubitelje fudbala.
Za razliku od ostale dece u mlađen uzrastu, Isidora nije zanimao fudbal. Svi su trčali za loptom, a on ne. Već su zlobnici govorili kako je povukao na maminu bačkogradištansku lozu Sekulićevih, a ne na „Šimpule“.
-Tek sam se u trećem razredu osmoljetke uključio i ja u igranje fudbala. Naravno, odmah sam krenuo da dajem golove, pa sam stao na gol, vratio se da igram, a posle dve godine lutanja sam se skrasio na golu. Prvi trener mi je bio Budimir Bašić, a golmanske treninge je vodio Ranko Janjić. Ipak, prave golmanske treninge imao sam u mlađem uzrastu sa sadašnjim trenerom Milošem Andrićem. Igrom slučaja, jer su se povredili tadašnji čuvari mreže Bečeja Davor Dovedan i Tibor Ereg, debitovao sam za seniore sa 16 godina, branio protiv Mladosti iz Turije i Bratstva iz Prigrevice. Pravi osećaj seniorskog rada doživeo sam u vremenu kada je Bečej bio u naponu snage i iz srpskoligaškog prešao u prvoligaški karavan. „Jedinica“ je bio Marko Živkov, a ja kao rezerva „upijao“ svaki njegov potez, kako na treninzima tako i na utakmicama. Mnogo mi je pomagao savetima, iskren je Isidor Milovanov.
Bilo je ponuda iz TSC-a da se uključi u njihovu Akademiju fudbala, ali je bilo nekih porodičnih poteškoća i ostao je kraj Tise. Ne dugo. Prihvatio je poziv komšijske Vojvodine iz Bačkog Gradišta i bio jedan od stožera na njenom putu ka vojvođanskoj ligi.
-Bio je to moj dobar potez. Znao sam da mladom fudbaleru trebaju utakmice, kako bi sticao neophodno iskustvo. Kalio sam se na golu Voše, za koju me vežu lepe uspomene. Dobro su me primili, tome je verovatno doprinelo i to što mi je baba sa majčine strane iz Bačkog Gradišta, pa sam od prvog dana bio „njihov“. Trener Lazar Dabižljević je skockao dobar tim, pobeđivali smo, stigli do istorijskog plasmana u vojvođansku ligu „sever“ i kao debitanti okitili se titulom jesenjeg prvaka. Posle tri sezone, zimus je usledio poziv matičnog kluba. Kao da nisam ni odlazio. Sve je na svom mestu, isti trener Miloš Andrić, kvalitetni saigrači, radimo dobro i očekujem da i ove sezone igramo zapaženu ulogu u srpskoligaškom fudbalu. Sebe vidim još dugo na golu Bečeje. Daleko je, pogotovo za golmane, kraj karijere, ali imam želju da ostanem u fudbalu kao trener, kako bi dao puni doprinos razvoju fudbala u Bečeju, pa ću stoga, paralelno sa igranjem, da se posvetim usavršavanju rada s golmanima, kako bi spremno dočekao rad sa mlađim čuvarima mreže, otkriva nam planove Isidor Milovanov.
