Dobro se dobrim vraća. Kad – tad. Čak i posle smrti! U Bečeju grupa penzionera nije zaboravila svog pokojnog druga Marka Žužića, preminulog 2013. godine, postavili mu nadgrobni spomenik na mesnom katoličkom groblju i na praznik Svih svetih otišli da ga obiđu.
-Iako sam znatno mlađi, ja sam bio inicijator, veli Dragan Matić. Marko je bio podstanar mog oca i dobro sam ga znao. Nije se ženio, niti imao poroda, pa sam se rastužio videvši kako mu grog izgleda, a kakav dobar čovek je bio. Znao sam da je bio domac. Moju ideju prihvatili su neki od njegovih vršnjaka i evo nas kraj humke kakva dolikuje hrišćaninu.
Marko Žužić je rođen 8. marta 1937. godine u selu Trnjanima, kod Slavonskog broda. Nakon oslobođenja, stigao je s bratom Brankom u bečejski Dom za ratnu siročad, gde je delio sudbinu 836 pitomaca u vremenu od 1945. do 1958. godine.
-Bilo nas je sa svih strana i svih nacija u domu, a živeli smo kao jedan, dodaje Stojan Bogojević, jedan od trojice živih domaca u Bečeju. Imali smo jedni druge. Poneko brata, kao Marko. On je za spomenik dao 250 evra, a njegovi drugari iz detinjstva, domci i bivši kajakaši, još 200. Zaslužio je Marko da ga ne zaboravimo.
Izučio je Marko stolarski zanat i bio vrstan majstor. Do penzije je radio u nekadašnjoj fabrici nameštaja „Osmi oktobar“, a potom još desetak godina privatno kod Nikole Petrušića, koji je finansijski takođe pomogao podizanje spomenika.
-Bio je talentovan i svestran sportista, za sve ga je bog dao, mogao je birati hoće li biti atletičar, biciklista, vaterpolista, plivač, fudbaler ili, čak, šahista, ne može da stigne sve da ispriča Jožef Šoti senir. Ali, od kad je 1958. ušao u kajak, nije izlazio iz njega i takmičio se do 1984. i tradicionalnog maratona u Brežicama, kod Zagreba. I potom je, na ovaj ili onaj način, ostao u kajakaštvu. Bio mi je kao brat, jer smo veslali u dvosedu. Malo je trka bilo da nismo ušli u finale. A bili smo i neviđeni entuzijasti. Jednom je u Pančevu održavano prvenstvo Vojvodine, a mi nemamo prevoz. Biciklistički klub nam pozajmi bicikle, krenemo u četiri sata ujutro, stignemo pred trku u devet, izveslamo i vratimo se pedalajući nazad. Sećam se i kako smo ponosno nosili Titovu štafetu. Veslamo od granice s Mađarskom do Slankamena, gde su stizali Zrenjaninci s Begeja, Bezdanci sa severa i Zemunci s juga Dunava. Poslednji put zajedno 1982. godine.
Deže Bezeg klima glavom, sve potvrđuje, pa dodaje:
-Ne jedanput u Kanjiži izveslamo trku i onda grupno nastavimo do Bečeja, kaže Bezeg. U Jajcu smo 1962. godine na tek otvorenoj stazi, kakva je danas u Segedinu, bili drugi na šampionatu FNRJ. Inače, radio sam sa Markom u fabrici i znam koliko je dobar majstor i čovek bio.
Nikad se nije ženio, šereti tvrde, jer je rođen na Dan žena, a ozbiljniji, da je imao težak život i nije želeo da se porodu takav ponovi. Brat Branko živi u Senti, zbog zdravstvenih razloga uskoro će posetiti Markov grob, ali su došli, osim Matića, Bezega i Šotija, Stojan Bogojević, Janoš Bukroš, Nadica Buletinac i Danka Hrnčić. Kažu da, bez obzira na godine, ne i poslednji put. Zaslužio je Marko da ga se sećaju.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Javni interes u fokusu: Informisanjem ka većem ostvarivanju prava građana opštine Bečej“, koji sufinansira opština Bečej
