Lepe vesti se brzo šire, a tužne još brže. Tako je juče (25. januara 2019.) Bečejom protunjala vest da je, posle teške bolesti, u 76. godini preminuo dugogodšnji novinar u penziji Đerđ Lajber.
Kao kolega sa kojim sam imao uspešnu višedecenijsku saradnju, smatrao sam prikladnim da povodom njegovog odlaska u legende objavim tekst koji sam napisao u vezi sa njegovim jubilejom – četiri decenije novinarskog rada i objavio početkom 2017. godine u novosadskom listu „Dnevnik“.
Imajući u vidu da se ponosio što je rođen u najvećem potiskom selu, urna sa pepelom njegovih ostataka biće upokojena 9. februara na Katoličkom groblju u Bačkom Petrovom Selu.
Granica se nikad ne sme preći
Bečejac Đerđ Lajber je na skroman način obeležio vredan jubilej – četiri decenije profesionalnog rada u novinarstvu. Karijeru je započeo novembra sada već daleke 1966. godine u lokalnom listu Bečejske novine, a već posle pet godine postao je dopisnik novosadskog dnevnog lista Mađar so i izdržao do nedavnog odlaska u penziju. U međuvremenu je honorarno radio za više nedeljnih izdanja na mađarskom jeziku, Radio Novi Sad, Radio Bečej, kao i ovdašnja lokalna glasila. Ipak, jedan drugi vid novinarskog posla doneo mu je, stiče se utisak, najveći deo popularnosti. U pitanju je vođenje usmenih novina svog lista širom Vojvodine.
– Imao sam sreću i zadovoljstvo da, čak, četvrt veka vodim usmene novine Mađar soa i na taj način u direktnom konataktu upoznam mnogo ljudi, ali i oni mene. Tako više nisam bio samo ime i prezime u potpisu ispod novinskog članka, nego i ličnost koja je komunicirala sa potencijalnim čitaocima tih tekstova. Uneo sam dosta elemenata humora u ovaj posao i ljudima se to svidelo, pa su me uvek sa neskrivenim zadovoljstvom dočekivali, uvek je spreman za razgovor na tu temu Đerđ Lajber.
Paralelno sa svakodnevnim izveštavanjem za svoj list, uvaženi kolega se bavi i književnim radom. U početku je lutao, a već tri decenije piše i objavljuje humoreske, skečeve, anegdote… Kada je već počeo da lista po prošlosti, nije zaboravio da spomene kolege od kojih je na početku učio i one sa kojima je sarađivao.
– Prvi urednik u Bečejskim novinama bio mi je Vasa Pejčić, a kolege Velimir Bekvalac i Dragoljub Blažić. Ovaj drugi je kasnije proveo dugi niz godina radeći u novosadskom Dnevniku. Upravo su mi oni bili prvi učitelji, priseća se početaka novinarske karijere Đerđ Lajber. Biti novinar dopisnik u provinciji je daleko teže od rada u velikoj redakciji. Mi smo ovde oslonjeni jedni na druge. Imao sam sreću i zadovoljstvo da sam na samom početku prihvaćen od ovdašnjeg doajena novinarstva, tada dopisnika Dnevnika, Ozrena Krstonošića, da sam kasnije radio „u pulu“ sa njegovim naslednikom Tihomirom Brankovim. Sa njim samo što nisam bio „u braku“, jer smo po ceo dan provodili zajedno na raznim radnim zadacima. Dugi niz godina radio sam zajedno sa dugogodišnjim dopisnikom Mađar soa Oskarom Šotiem. Imao sam više nego uspešnu saradnju sa novinarima Bečejskih novina, sve dok ovaj list višom silom nije prestao da izlazi, a sada veoma korektno sarađujem sa Bečejskim danima, Bečejskim mozaikom i dva ovdašnja radija. Bilo je i među nama novinarima varnica, nesporazuma, ali nikada sa kolegama nisam došao u ozbiljniji sukob. Držao sam se i još uvek se držim, pošto i dalje radim bez obzira što sam penzioner, devize: Ako ne mogu da pomognem, neći ni da odmognem. Mora se uvek znati granica i preko nje se ne sme preći i u pisanju i u ophođenju sa sagovornicima, kolegama, čitaocima…
U primeru našeg sagovornika najbolje se potvrđuje istina da je novinarski hleb težak, sa mnogo kora, ali, bez obzira na mnoge zamke, zanimljiv i zarazan.
– Nekada je tehnički bilo teže raditi, ali je opasnost, uglavnom, vrebala samo sa jedne strane, od jedne partije. Sada su tehničke mogućnosti daleko bolje, ali mladi novinari treba da budu oprezni, jer sada opasnost preti sa svih strana, od svih iole moćnijih partija, upozorava Đerđ Lajber i poručuje. Objektivnost mora, pre svega, biti prisutna u pisanju, ali i malo autocenzure nije na odmet.
