Toliko je sugrađana lečio i izlečio, ali sebi nije mogao da pomogne. Sa životne scene otišla je još jedna bečejska legenda. Dr Ivan Žikić je u svojoj 77. godini napustio svoj Bečej i svoje Bečejce, koje je poznavao u dušu.
Međutim, tek kad se razboleo otkrio je jednu svoju nepoznanicu. Posle operacije bio je smešten u ovdašnjem Gerontološkom centru, jer je tu mogao da dobije adekvatnu medicinsku negu. Prilikom posete, rekao mi je, između ostalog, da ni sam, iako je čitav život proveo u bečejskom zdravstvu, nije znao koliko je bogatstvo Bečeja Gerontološki centar, pošto mnogi korisnici ni kod kuće ne mogu da imaju takav tretman. I pored svega, bolest je, ipak, bila jača.
Sahrana dr Ivana Žikića biće obavljena u subotu, 14. aprila, tačno u podne na Pravoslavnom groblju u Bečeju.
U znak sećanja na legendarnog doktora Žiku, evo teksta objavljenog pre pet godina, 11. januara 2013. godine, u novosadskom Dnevniku povodom nagrade za životno delo u izboru Saveza sportova opštine Bečej.
Dr ivan žikić prijatno iznenađen nagradom za životno delo u sportu
„Saznanje da nisam zaboravljen prija“
Dobro se dobrim vraća! U to se poslednjih dana minule godine uverio poznati bečejski lekar dr Ivan Žikić. Komisija za dodelu nagrada u tradicionalnoj manifestaciji Izbor sportiste godine dodelila mu je nagradu za životno delo, što je naišlo na izuzetan prijem kod sportista i sportskih radnika, ali i kompletne bečejske javnosti. Razumljivo, jer je dr Žika čitav život bio u sportu i uz sportiste.
– Iskren da budem, iznenadio sam se kad mi je saopšteno da će mi biti uručena nagrada za životno delo u sportu. Iznenadilo me je to što me se neko setio, jer sam već pet godina u penziji i više nisam aktivan kao ranije. Naravno da prija to što nisam zaboravljen, što neko još uvek ceni ono što sam bezmalo četiri decenije radio, bilo je prvo što nam je rekao laureat dr Ivan Žikić.
Bila je ovo prilika da malo zagrebemo po sportskom životu legendarnog dr Žike, koji i pored toga što korača drugi korak u osmoj deceniji veoma vitalno deluje.
– Tome je, uz gene, doprineo sport. U mladosti sam se bavio košarkom. Moja generacija je, uz pomoć profesora Andraša Baloga, 1956. godine u gimanzijskom dvorištu napravila prvo košarkaško igralište i udarila temelj igri pod obručima u Bečeju. Kako mi je igralište bilo udaljeno samo par kuća, a imao sam i visinu, košarka je bio sport po mojoj meri, priseća se početaka u sportu doktor Žika.
Školovanje je odvojilo našeg sagovornika sa košarkaškog terena, ali ga je, po završetku Medicinskog fakulteta u Beogradu, vratilo kraj sportski borilišta.
– Vremenom sam specijalizirao medicinu rada, ali sam paralelno pohađao sve moguće tečajeve iz sportske medicine, a sećam se da sam ispit položio u Zagrebu kod doktora Medveda. Kako je u to vreme bilo vrlo malo specijalista sportske medicine, u Vojvodini je to bio samo dr Novak u Novom Sadu, onda su lekari sa iskustvom i završenim kursevima radili po klubovima. Počeo sam 1969. godine u rukometu, potom se aktivno uključio u boks, vaterpolo, košarku, fudbal… U okviru medicine rada u Domu zdravlja vršili smo preglede sportista. Svaki registrovan sportista imao je svoj zdravstveni karton. Godišnje smo oko 500 sportista uredno pregledali i preventivno brinuli o njihovom zdravlju. Tome valja dodati i učesnike Radničkih sportskih igara i takmičare u okviru Školske olimpijade. Bilo je sporta i posla, nastavlja priču o svom radu sa sportistima doktor Žika.
Doda li se tome da je u okviru Službe medicine rada u Domu zdravlja Bečej svakodnevno obavljao sistematske i sanitarne pregleda, vršio kurativu, da je, uz sport, bio muzički obrazovan i aktivan u renomiranom Bečejskom horu, da je redovno nalazio vremena za lov, onda je razumljivo što je izrastao u jednu od bečejskih legendi.
– Kažu da su penzionerski dani „zlatno doba“, ali u mom slučaju to, baš, i nije tako. Tome je, valjda, doprinelo i aktuelno vreme. Ostao sam sam i vreme provodim uz moju ljubav iz mladosti muziku, a povremeno odem na neki od sportskih događaja, kojih je, mislim na kvalitet, sve manje i manje. Sve sam ubeđeniji da sve dolazi u svoje vreme. Mladost i zrelo doba je donosilo određeno breme, ali i mnoge radosti. Starost je starost. Upravo iz tog razloga me je obradovalo saznanje da nisam zaboravljen, zaključuje dr Ivan Žikić.
