Minulog Aranđelovdana, 21. novembra, obeležio je 93. rođendan, a 22 dana kasnije, posle teške bolesti, u petak, 13. decembra, i zvanično je otišao u legende. Sahrana Mihajla Ševića obaviće se u subotu, 14. decembra, u 13 sati na Pravoslavnom groblju u Bečeju.
Ovom prilikom ponavljamo tekst koji je objavljen novosadskom dnevnom listu „Dnevnik“ o Mihajlu Ševiću povodom dobijanja zvanja počasni građanin Bečeja.
Mihajlo šević zavredneo zvanje počasnog građanina Bečeja
Doveo princa Čarlsa, polagao cveće na grob Hruščova
Novoustanovljeni praznik opštine Bečej Dan ravnpravnosti, po datumu kada je 1. avgusta 1774. godine ukazom kraljice Austro-Ugarske Marije Terezije potvrđena privilegija srpskom stanovništvu i proširena na nesrpsko stanovništvo u Potiskom dištrihtu sa sedištem u Starom Bečeju, uz godišnje opštinske nagrade svake pete godine se dodeljuje i zvanje počasni građanin. Posle akademskog slikara Viktora Škrabnja, koji je pre pet godina primio povelju namenjenu počasnom građaninu opštine Bečej, isto zvanje i priznanje uručeno je ovih dana na svečanoj sednici najveće potiske opštine Mihajlu Ševiću. Razumljivo je bilo uzbuđenje Bečejca, koji će na Aranđelovdan, 21. novembra, proslaviti 89. rođendan.
-Primio sam brojna priznanja u poslovnom svetu, ali ovo je nešto sasvim drugo. Ovo je životno priznanje od sugrađana, koji me najbolje poznaju i zahvalan sam im na ukazanoj časti. To je potvrda da su cenili i cene ono što sam uradio za svoj grad. Zaista sam ponosan, ne propusta da naglasi laureat Mihajlo Šević i dodaje. Ali, moram da istaknem i zasluge mojih saradnika gde god da sam radio, a najduže proveo, tačno četvrt veka, na mestu komercijalnog direktora u Fadipu. Uvek smo bili jedan tim, jer je saradnja u komercijalnoj službi neophodna kao u, primera radi, ekipnom sportu. Prvo bih predložio program i kada bi ga ostali prihvatili onda smo svi prionuli na svoj deo posla. Radilo se vrlo naporno, ali niko nije teran „bičem“. Naprotiv, držali smo se one narodne „lepa reč gvozdena vrata otvara“. Ovo priznanje doživljavam kao timsku nagradu. To nije fraza, tako zaista mislim.
Bez obzira na godine, čika Mihajlo je izuzetan sagovornik. Seća se i najsitnijih detalja iz rane mladosti, kada je prvo bio simpatizer, a od februara 1943. godine i učesnik NOP.
-Nikada ne treba osuđivati čitav narod zbog nekog nedela. Iako sam, kao i mnogi drugi Srbi, za vreme mađarske okupacije bio proganjan i prebijan u policiji, pouzdano znam da je, za moju tri godine stariju sestru Melaniju i mene, intervenisao otac moje tadašnje simpatije Jozefine, Laci bači, i zahvaljujući tome smo ostali živi i, evo, dočekao sam ovakvu počast od svojih sugrađana, započinje svoju bogatu životnu priču Mihajlo Šević.
Odmah posle rata imao je niz važnih funkcija. Između ostalih, bio je sekretar Sreskog odbora Narodnog fronta.
-Tada smo bili ponosni što je prvi omladinski slet u novoj državi, koja još nije svuda bila očišćena od ruševina, održan 1945. godine u Bečeju. Andraš Buković, Dušan Gospođinački, Žarica Kurćanov i još mnogi drugi su bili zaslužni za takav poduhvat, priseća se čika Mihajlo.
Bio je i načelnik personalnog odeljenja starobečejskog sreza, samim tim u prilici da zaposli i zaposlio je mnoge.
-Imao sam i „crnu tačku“ u mojoj biografiji. Nije me Partija 1950. godine poslala na Goli otok, već pojedinac. Nije među živima i nije lepo da mu pominjem ime. Zbog njegove porodice. Dve godine sam proveo na tom svojevrsnom mučilištu. Teško je bilo. Ali, daleko teže mi je pala činjenica da su mnogi koje sam ja zaposlio, po povratku, prelazili na drugu stranu ulice da se ne bi sreli. To me je bolelo više od svega preživljenog na Golom otoku, i danas sa setom priča naš sagovornik Mihajlo.
Nekako je uspeo da dobije posao u knjigovodstvu trgovačke firme, što nije odgovaralo njegovom temperamentu i interesovanju. Ubrzo je uplovio u komercijalne vode i uspešo je „plivao“ do penzije 1989. godine i još jedanaest godina kasnije.
-Posle komercijale u trgovinskom preduzeću „Uzor“, radio sam u tek oformljenom PIK Bečej. A kada me je 1964. godine moj ratni i životni drug, generalni direktor „Fadipa“, Raja Šaranović pozvao da mu se pridružim, ponudu nisam mogao da odbijem, priznaje Mihajlo Šević. Tada je „Fadip“ zapošljavao 400 radnika, a kada sam odlazio u penziju 1989. godine bilo je 2.800 „fadipovaca“ koji su radili u četiri smene. Predanim radom i stručnošću izvršili smo prodor na domaće i strana tržišta. Sećam se mog prvog većeg posla. Bio je to izvoz 130.000 kompleta aluminijumskih viljušaka, kašika i noževa za Kongo tadašnjeg Patrisa Lumumbe. Ubrzo sam uspeo da prodam 60.000 klemni Siriji i tako su se ređali poslovi za poslovima.
Ne želeći da omalovaži svaki posao, dva posebno apostrofira, jer su obeležila rad „Fadipa“ i komercijalnu karijeru našeg sagovornika. Jedan je vezan za strateško partnerstvo s poznatom engleskom firmom „Danlop“, što je prvo ulaganje engleskog kapitala u tadašnju Jugoslaviju i obezbeđivanje najsavremenije opreme i tehnologije za proizvodnju hidrauličnih cevi svetskog kvaliteta.
-Rezultati te poslovne saradnje su premašili sva očekivanja, pa se i sam princ Čarls zainteresovao za nas. Želeo je da se upozna s firmom koja je donosila takav profit. I posetio nas je sredinom sedamdesetih godina. Bio je to doživljaj i priznanje za sve nas. A nije bilo lako doći do „Danlopa“, a kamoli ubediti ih da imaju zajedničko ulaganje sa tamo nekom malom jugoslovenskom firmom. Međutim, bio sam uporan i uloženi trud se višestruko isplatio, ispravno rezonuje ideolog tog posla za Engleze Majkl Ševic.
Drugi toliko značajan posao za Fadip je izvoz na tržište velikog Sovjetskog Saveza i saradnja sa vojnom industrijom. Mnogo lepih trenutaka je naš sagovornik doživeo u toj mnogoljudnoj zemlji, gde su ga oslovljavali sa Miša.
-Kad god sam odlazio u Moskvu, ostavio bih stvari u hotelu, otišao do prve cvećare da kupim buket svežeg cveća i pravac Novovodeničarsko groblje, gda bih položio cveće na grob Nikite Sergejeviča Hruščova. Izuzetno sam ga cenio zbog toga što je uspeo da izmiri Jugoslaviju i SSSR. Sa njegovom udovicom Ninom i dve kćeri sam u prijateljskim odnosima i odlazio sam u njihovu kuću. Na posebnom mestu čuvam Nikitin ručni sat koji mi je Nina poklonila, s posebnim emocijama priča nam Miša Šević.
Koliko je naš sagovornik principijelan čovek, potvrđuje i činjenica da kada je 1989. godine napunio četiri decenije rada, iako su za zadržavali da i dalje radi, otišao je u penziju.
-Ako Zakon važi za Peru, Pištu, Stevu, Jošku, važi i za Mihajla Ševića, govorio je tada našsagovornik. Ostao sam duže samo 17 dana, jer je trebalo završiti neki posao. I kada sam se zabrinuo šta ću da radim kao penzioner, stigla primamljiva ponuda iz Mađarske za radim za jednu njihovu firmu. Punih jedanaest godina sam bio na relaciji Budimpešta – Beč. Nisam mogao bez rada. Ostarilo se, ali mi i dalje nedostaje rad. Radujem se čestim susretima sa mojim bivšim saradnicima, kao i ono malo boraca što je ostalo. Često se čujem sa Lalom, četiri godine starijim Vujicom Vorgićem, koji je jedan od retkih Bečejaca koji se vratio iz logora u Mađarskoj i Nemačkoj i sada živi u Novom Sadu. Prisetimo se rane mladosti…
Na pitanje šta je razlog što je tako moćna firma „Fadip“ propala, naš sagovornik sleže ramenima i podseća da su mnogi važni ljudi devedesetih godina prošlog veka napustili firmu koja ih je u poslovnom svetu „stvorila“, a tada su joj najviše bili potrebni.
