Tiho, gotovo nečujno, kao što je i živeo, u utorak, 18. februara, sa životne scene je u 71. godini otišao Radiša Grubješić. Sahrana će se obaviti u petak, 21. ovog meseca, na Pravoslavnom groblju u 14 sati.
Imao je Radiša, pored porodice, dve ljubavi. Vaterpolo i pozorište. Obe je ostvario. Ali, kako prva ljubav zaborava nema, a čari igre u vodi je upoznao pre onih „na daskama“, to je u vaterpolu posvetio čitav život. Počeo je kao dečačić u vodi Kanala između dva Šlajza, nastavio u olimpijskom bazenu i dočekao da se Bečej plasira u Drugu saveznu ligu nekadašnje Jugoslavije, a po završetku igračke karijere, uzeo je pištaljku u ruke i bavio se sudijskim pozivom u eliti, radio kao tehnički i generalni sekretar najuspešnijeg kluba svih vremena u gradu kraj Tise i završio vaterpolo misiju kao delegat.
Ima samo jedna uloga u vaterpolu koju nikada nije obavljao, ali nije se odrekao. Reč je o trenerskom pozivu. Ovo je tekst koji je sredinom 2009. godine objavljen u novosadskom dnevnom listu „Dnevnik“ i tiče se ostvarenja njegove poluvekovne želje, pa sam smatrao da je prigodno ponoviti ga.
Susret sa novim vaterpolo trenerom Radišom Grubješićem
Kad se nešto želi….
Ne mora samo neko da se voli, pa da za ljubav nije kasno, već to može da bude i nešto! U slučaju Bečejca Radiše Grubješića to je ljubav prema vaterpolu i školovanju. Kada je, s aspekta životne dobi, to bilo prihvatljivije, Radiša nije imao mogućnosti ni vremena da ispuni veliku želju, koja je, poput zapaljenog panja tinjala, tinjala i, najzad, se vatra razbuktala.
Ovih dana Radiša Grubješić je ocenom deset odbranio diplomski rad na temu: Uticaj promena pravila igre i suđenja na razvoj vaterpola na Visokoj školi za sport u Beogradu i stekao diplomu višeg sportskog trenera u vaterpolu.
– Sve sem trenerskog rada u vaterpolu sam prošao. Bio sam igrač Bečeja u Drugoj saveznoj ligi nekadašnje Jugoslavije, potom sam bio sudija i stigao do vođenja utakmica elite kada smo imali najjaču ligu na svetu, zatim sam ušao u delegatske vode, gde sam i sada na sceni, radio sam kao tehnički, pa generalni sekretar, a onda i direktor marketinga nekada moćnog Bečeja… U trenerske vode se nikada nisam upuštao, a taj poziv me je živo zanimao još od igračkih dana. Kada sam izašao iz klupskog vaterpola, 1999. godine sam odlučio da upišem Visoku školu za sport u Beogradu i 2002. godine sam položio sve ispite. Međutim, nastali su novi objektivni i subjektivni razlozi i, evo, tek nedavno sam odbranio diplomski rad, koji sam posvetio bečejskim vaterpolo veteranima, bilo živim ili pokojnim, koji su doprineli ostvarenju našeg vaterpolo sna, rekao nam je Radiša Grubješić.
Mentor diplomskog bio je mr Vladan Marković, koji se vrlo pohvalno izrazio o radu u kom su, između ostalog, obrađeni istorijat vaterpola u svetu, kod nas i u Bečeju, počeci formiranja vaterpolo pravila, zatim mesto i ulogu suđenja u vaterpolu od nastanka do danas, pa uticaj promena pravila igre i suđenja na razvoj vaterpola.
– Od kako je Škotlanđanim Viljem Vilson 1876. godine precizno u 11 tačaka utvrdio pravila kojih se igrači moraju pridržavati i kako treba da teče vaterpolo igra, mnogo toga se menjalo, a sve u cilju poboljšanja igre, pa je ostalo vrlo malo prostora za nove promene pravila. Ipak, u mom radu sam predložio neke, napominje Radiša Grubješić i dodaje. Primera radi, smatram da bi vreme napada trebalo smanjiti na 25 sekundi, jer bi uslovilo brže razmišljanje i odigravanje igrača, što bi u velikoj meri ubrzalo igru, a trenere bi primoralo da kroz trenažni proces stvaraju igrače koji bi mogli da realizuju takvu igru, a ne da se igra svede na igrače snažne konstitucije. Verujem da bi publika daleko više uživala u brzoj igri i postizanju što većeg broja golova. Predložio sam i ukidanje isključenja igrača kako je to sada regulisano pravilima. Umesto da igrač bude isključen na 20 sekundi, predlažem da mu se dozvoli ulazak u igru čim stigne u „kućicu“. Tako bismo eliminisali monotono dodavanje ispred protivničkog gola u vreme brojčane prednosti i šutiranje u poslednjem trenutku imanja „igrača više“. Jer, tvrdim da svaka ekipa može uspešno da se transformiše sa igračem više za samo nekoliko sekundi i da materijalizuje prednost u vodi. Najzad, neminovost je profesionalizacija sudija i delegata. Svi igrači i treneri naše elite su profesionalci, a sudije i delegati amateri za svoju stručnost primaju takse.
S obzirom na to da si stigao nadomak 60. godine, gotovo je izvesno da nećeš dobiti priliku da stručnost iskažeš u nekoj takmičarskoj ekipi seniorske konkurencije, pa šta te je toliko motivisalo da juriš, baš, trenersku diplomu?
– Već sam naglasio da je jedan od motiva bio, baš, to što samo u trenerskim vodama nisam bio kada je vaterpolo u pitanju. Ne interesuje me takmičarski pogon. Sa ovakvim životnim i vaterpolo iskustvom, a sada i potkovan znanjem mislim da bi mogao da budem od koristi u radu s decom u školi vaterpola. Imam ambicija da radim s decom i nadam se da ću dobiti priliku. Naravno, najviše bih želeo da to bude u matičnom Bečeju, iskren je Radiša Grubješić.
