Na vest o smrti istaknutog poslenika u oblasti kulture, ne samo bečejske, Slobodana Preradovića (76), objavljujemo tekst u novosadskom dnevnom listu „Dnevnik“ posle uručenja najznačajnijeg društvenog priznanja bečejske opštine „Prvoavgustovske nagrade“ 2015. godine. Trećinu života je, kako je sam naglašavao, proveo uz pozorište, dečiju scenu u okviru Majskih igara najviše, i zato mu je pripao epitet „legenda dečije scene“, a sada je otišao u legende.
Neka mu je laka crna zemlja i hvala!
Bečejac Slobodan Preradović nenadano dobio zasluženo priznanje
Među dobitnicima najznačajnijeg društvenog priznanja opštine Bečej, „Prvoavgustovske“ nagrade, 2015. godine bio je i penzioner Slobodan Preradović (74). Nagrada mu je pripala, kako piše u obrazloženju, za dugotrajan i predan rad u oblasti kulture i sporta, posebno u organizovanju pozorišnog amaterizma i recitatorstva, doprinos streljaštvu, za udaranje temelja i razvoju „Majskih igara“, koje su najstariji Festival dečijeg scenskog stvaralaštva u nekadašnjoj Jugoslaviji. Odmah valja dodati da se nagrada našla u pravim rukama, ali s evidentnim zakašnjenjem, jer je isti taj Slobodan Preradović u svom Bečeju marginalizovan od Majskih igara odmah po odlasku u penziju 2006. godine. Ne svojom voljom. To nikada sebi ne bi dozvolio kada su Majske igre u pitanju, jer su one dve trećine njegovog života.
-Malo je reći da sam se prijatno iznenadio saznanjem da sam jedan od laureata. Pravi izraz je da sam se, baš, iznenadio. Jer, odlaskom u penziju osetio sam da nisam bio najpoželjniji u Gradskom pozorištu Bečej, koje je „srce i duša“ Majskih igara oduvek bilo. Ali, imajući iza sebe staž od 49 godina u Majskim igrama, prosto sam se nametnuo da budem i u jubilarnoj 50. godini. Posle toga, niko me nije pozvao, a ja se više nisam nametao, i već sam osam godina van bečejskog brenda, bez obzira što bih, lično smatram, savetima mogao da pomognem, započinje svoju priču Slobodan Preradović.
Da je reč o, kako su mnogi pozorišni radnici imali i danas imaju običaj da kažu, „legendi dečije scene“, potvrđuje činjenica da ga nisu zaboravili ljudi iz komšiluka.
-Pomažem savetima entuzijastima iz Radičevića, čija je predstava „Mala princeza“ pobedila na Pokrajiskoj smotri u Temerinu. Novobečejci me, takođe, redovno zovu da budem član žirija na tamošnjem Festivalu komedije „Jovan Knežević Caca“ zajedno sa eminentnim ljudima naše pozorišne scene. Lane je predsednik žirija bila glumica Branka Pujić. Meni u tal pripada da odgledam i ocenim dečije predstave i svi su, računajući i mene, zadovoljni. Ali, kada pređem Tisu i vratim se u moj Bečej žao mi je što me moji Bečejci ne zovu da im deo bogatog iskustva prenesem. Neću ja nikome „hleb oduzeti“, ali pomoći mogu, iskren je Slobodan Preradović.
Kako god da priču trasiramo, uvek se Majskih igara dotičemo. Seća se Slobodan svojih saradnika Viktora Kovača, Veljka Miranovića, podseća na dobru saradnju sa Marijom Vujović, na brojne odgledane predstave u ulozi selektora, na rad s Dečijim žirijem, drugačiji koncept organizovanja Igara…
-Nekada je moto Majskih igara bio: „Deca za decu i o deci“, a cilj je bio međusobno druženje, pa su stoga gostujuća deca bivala smeštana po kućama. Imam saznanja da se pojedinci i danas dopisuju, a neki, čak, međusobno posećuju. A sada, deca se smeste u hotel, društvu se nameće nepotreban trošak, a prijateljstva se mere „mrvicama“. Nismo to želeli kada smo Majske igre osnovali i gajili kao najdraže čedo bečejsko, priseća se naš sagovornik.
A kada smo kod čeda, pored Majskih igara, njegova životna saputnica Ljubinka i on izrodili su troje dece, koji su im podarili sedmoro unučadi, a već su dobili i dve praunuke. Bogata porodica.
-Da nije ovih poslednjih nekoliko godina, kada sam gurnut po strani od pozorišnog dešavanja u Bečeju, hteo ne hteo moram da se okrenem okućnici sa 18 patuljastih krušaka i nekoliko čokota vinove loze, mogao bih da kažem da imam ispunjen život onim što sam voleo, a to su porodica i pozorište. Kada sada vratim film unazad, prisetim se da smo bili Gradsko amatersko pozorište, ali smo profesionalno radili, a aktuelno Gradsko pozorište je profesionalno, ali u mnogim segmentima amaterski radi. Mi smo u ondašnjim uslovima imali 50 predstava godišnje na našoj sceni, a u pretplati 24 naše predstave, po 12 na srpskom i mađarskom jeziku. Pre tri i po decenije smo formirali folklornu sekciju, koja je izrasla u KUD „Đido“ i ne samo da okuplja oko 150 članova, već su pravi ambasadori Bečeja širom Evrope. Ali, bolje da ne kopam po prošlosti, moći ću mirnije da uživam u priznanju koje mi je uručeno i nalazi se u kolekciji brojnih povelja s plaketom vezanih za Majske igre, zatim Ordena rada predsednika SFRJ, Zlatna značka Kulturno prosvetne zajednice, nagrada Iskra kulture KPZ i da ne nabrajam više, zaključuje Slobodan Preradović.
Ovaj clanaka o nasem Slobodanu Preradovicu mi je bas dirnuo dusu i srce, jer nine Slobodan bio samo poslenik kulture u Beceju i Majskih igara, on je bio jedan divan covek koji je uvek sa osmehom i strpljenjem svakog u Beceju pozdravio i porazgovarao. Ja ga se zaista sa posebnim postovanjem secam i z am da su mnoge stvari u Beceju bile vezane z a njega. Bogatstvo nas koji smo bili deca i mlade osobe je sto smo ga poznavali i imali priliku sa njim u nekim situacijama raditi. Zao mi he zbog smrti naseg coka Slobodana. Neka pociva u miru a mi koji smo ga poznavali necemo ga zaboraviti. S postovanjem prema njemu i svemu sto je uradio i ostavio Beceju, porodici izjavljujem iskreno saucesce.