Stevan Kolompar (1935 – 2015)
Umro je Steva! Koji Steva? Odmah se postavlja pitanje. Kolompar! Iako je ovo već potpuna vest, malo ko će u Bečeju znati o kom se radi. Ali, ako se doda „tamburaš“, za mlađe „deda Steva tamburaš“…
E, onda je druga priča. Svi su poznavali Stevu tamburaša. Stariji iz njegovih mlađih dana u kafanama, sadašnja mladež kao „deda Stevu tamburaša“, koji je sedeo na jednoj do klupa „Pogače“, najčešće na uglu kod Gradskog pozorišta, i uz jasnu svirku obično govorio „u nešto se udarati mora!“. E, taj Steva je umro i poslednjeg oktobarskog dana sahranjen. Neka mu je laka crna zemlja. Kasno sam saznao za tužnu vest, ali „Steva tamburaš“ zaslužuje da se njegova smrt ovekoveči pisanom reči. Pre dve i po godine, tačnije 19. aprila 2013. godine, objavio sam u Dnevniku razgovor sa tada sedamdesetosmogodišnjim Stevom, koga su i prsti na tamburi i glava još uvek dobro služili. Kad god bi prošao pored njega, pokazao mi je već požuteo članak iz novina, koji je držao u buđelaru. Onda sam otišao do knjižare „Prizma“ i fotokopirao u nekoliko primeraka tekst, da kojim slučajem ne zaturi original, pa kako će ljudima pokazivati šta je on imao da kaže za novine. E, sad je prilika da se još jedanput objavi taj tekst umesto klasičnog „in memoriama“.
Nostalgična muzika za prohujalim vremenom
Nekad je bio poznati i priznati džambas, a sada umorno udara prstima u bas. Nekada je živeo bezbrižno i srećno, a danas ne zna šta ga čeka sutra. Ali, ne žali se sedamdesetosmogodišnji Bečejac Steva Kalompar, jer mnogi vršnjaci koji su lepe dane provodili sa njim, pa i mlađi, nisu među živima, a on i dalje udara u svoju tamburu, svira po želji i kroz priču s ljudima podeli tugu aktuelnog vremena. – Srce me boli što ova današnja mladež ne može ni da zamisli kako se nekada lepo živelo u onoj našoj Jugoslaviji, započinje svoju životnu priču praćenu zvucima tambure Steva Kolompar.
Sedeći na ovoj klupi u centru Bečeja i udarajuči u tamburu, pratim ljude i ne vidim da su, kao mi nekada, srećni. U vreme velikog školskog odmora i posle nastave vri kao u košnici od đaka ovde na trgu, smeju se oni, čak i zapaveju zajedno samnom, ali primećujem u njihovim očima već sada nespokoj. Šta će tek biti kada završe školu i suoče se sa istinom da ne mogu da nađu posao, samim tim mnogi neće na vreme ili nikada zasnovati porodicu… Ej, živote… Kada se malo otvorio, saznali smo da je od malih nogu vezan za muziku. Prvi instrument mu je bila obična daska s jednom žicom!? Potom je udarao u plekanu tamburu. Sa 14 godina je uskočio u orkestar, a onda su se menjale bande u kojima je svirao i kafane u kojima je uveseljavao goste. Nema iole značajnijeg mesta u Vojvodini, Bačkoj posebno, gde nisu svirali, a stigli su i do Beograda, Valjeva, Zagreba, čak Kumrovca, lepe ga uspomene vežu i za Osijek… Ma svuda ga je bilo.
– Kažu da sam bio lep i zgodan mladić, pa su mnoge žene volele da im, baš, ja odsviram i otpevam neku pesmu. Nema šta nismo svirali. Stalne goste smo s vrata njihovom pesmom dočekivali i ispraćali iz kafane. Para je bilo, što bi rekla moja sabraća Romi, „kao blata“. I ne samo od svirke. Po danu sam radio kao džambas i dobro zarađivao od prodaje konja. Kada sam pre četiri decenije došao u Bečej, radio sam kao prevoznik konjskom zapregom na drvari po ceo dan. Bilo je posla, ali se i dobro zarađivalo. Imao sam i svoje kasače, evo, pokazje nam Steva, još čuvam licencu Konjičkog saveza iz 1992. godine za vozača sulki. Ali, uveče bi se, po pravilu, okupao, obukao belu košulju i crno odelo, vezao kravatu, jer nisam voleo one na gumu, uzeo tamburu i pravac kafana. Žena mi je, često, govorila, čak proklinjala, da ne idem, da sam radeći posao džambasa u džakovima doneo pare i da nam ne treba više, ali muzika je tekla mojim venama i nije bilo sile koja bi me zaustavila. Bez obzira kada sam se noću vraćao kući, ujutru bi ustajao da namirim konje. I tako iz dana u dan, priseća se Steva i pita koju pesmu da mi odsvira, jer voli ljudima da udovolji. Pogodila ga je priča o konjima. Na trenutak je prestao da svira, valjda da bi priča bilo upečetljivija.
– Imao sam prijateljske odnose i sa Zvonkom Bogdanom. Konji su nas spojili. E, kakav je konj bio moj Maestral, s uzdahom govori Steva. Imao sam više konja, ali Maestral… Nezaboravna su druženja na trkama u Vršcu, Debeljači, Žablju, Kovačici, Kuli, Pačiru, Srbobranu, Crvenki, Crepaji… Ko je mislio tada da će doći ovakva vremena. E, da mi je ova pamet, a ono vreme. Nekada su mi, po povratku iz svirke, džepovi, al svi, bili puni novaca, a sada se radujem kada neko od prolaznika ubaci koji dinar u torbu kraj mene na klupi. Najčešće su to deca u vreme odmora, ostave mi kusur koji im je ostao od užine. Al, nemaju ni oni više kao nekada. Neki, nemaju ni za užinu. Razumljivo je bilo da čujemo od Steve, koji je rođen u Pačiru i pre četiri decenije je stigao u Bečej, gde i od čega sada živi.
– Pre tri godine sam ostao bez žene, koja mi je bila desna ruka kada je porodica u pitanju. Sada živim u trošnom kućerku sa ćerkom (56) i unukom (8). Od čega? Čitav život sam radio od jutra do sutra, ali nemam penziju. Nas troje živimo od socijalne pomoći koja iznosi 13.000 dinara. Iako su mi prsti već umorni i glas izdao, uzmem tamburu i dođem ovde. Koliko god da ljudi nemaju, poneki mi, ipak, ubaci koji dinar u torbu. Sakupim dnevno, kada mi starost i vreme dozvole, između 300 i 400 dinara. Za hleb i mleko. Ako mesečno napabirčim sedam do osam hiljada dinara, zadovoljan sam… Koliko god da je tužno, Steva je s neizbežnim osmehom na licu završio razgovor za novine i zasvirao je „Đelem, đelem“, jer se približava Đurđevdan.
Vlastimir Jankov
Foto: Stevan Kolompar u sredini
Opet obukao crno odelo
Nema više svirki po kafanama, pa Steva odavno nije obukao belu košulju i crno odelo. Međutim, setili su se u romskom Udruženju „Integra“ Steve i pozvali ga da 8. aprila, povodom obeležavanja Svetskog dana Roma, s tamburom bude učesnik prigodnog skupa u svečanoj sali Narodne biblioteke Bečej. Svirao je romsku muziku pre skupa, koji je počeo romskom himnom „Đelem, đelem“ u Stevinoj interpretaciji na tamburi, tokom skupa, dok je mr Marija Aleksandović prezentovala knjigu „Bacila sam jabuku u peć“, ali i na druženju posle svega.
