Malo je Bečejaca koji nisu poznavali Tibora Šipoša, advokata po obrazovanju, a likovnog stvaraoca po vokaciji.
Ima i onih koji ga iz rane mladosti znaju kao talentovanog pisca, a stihovi su objavljeni u zbirci „Pesme“ iz 1994. godine. Oprobao se i u prozi izdavanjem knjige „Kaplar“ (2019.). Nemiran duh ga je uveo i u vode inovatorstva i pronalazaštva… Iz tog razloga, razumljivo je što je vest o njegovoj smrti 23. februara izazivala tugu među sugrađanima i svima koji su ga poznavali. Sahrana će se obaviti 26. februara u 12 sati na Velikom katoličkom groblju.
Pogledajte i reportažu iz 2016. godine
Objavljeno je mnogo tekstova o Tiboru Šipošu, pogotovo njegovom likovnom stvaralaštvu, a mi ovom prilikom izdvajamo reportažu koju su čitaoci novosadskog Dnevnika mogli da pročitaju septembra 2014. godine.
Bečejski advokat i slikar Tibor Šipoš pravi „ol raund“
Svestranost je vrednost
Kada bi Bečejace pitali da li znaju ko je njihov sugrađanin Tibor Šipoš , većina bi odgovorila slikar, nešto manje njih da je advokat, nije mali broj onih koji bi rekli da je pronalazač – inovator, ali bi bilo i onih koji bi rekli da je muž doktorke Edit Pajko – Šipoš. I svi bi bili u pravu. Kada isto pitanje postavimo samom Tiboru, nasmeje se i kaže da su, zaista, svi u pravu. Zatim malo zastane, opet se nasmeje, podigne obrve i onda ozbiljnim pogledom kroz naočare s velikom dioptrijom prozbori.
– Ne bih voleo da ljudi pomisle da sam svaštar. Ja sam u duši čovek koji izuzetno ceni tradiciju i iskustvo, ali uvek težim nečem novom. Čitav život istražujem i to što zamislim najčešće i ostvarim, bilo je prvo što nam je rekao Tibor Šipoš u lepo uređenom dvorištu svog „dvorca“ na uglu bečejskih ulica Sinđelićeva i Jovana Popovića.
Dom Šipoševih nismo bez razloga nazvali „dvorcem“. Izgledom pomalo podseća na takve objekte, ali sam pristup izgradnji pre tačno tri decenije priča je za sebe.
– Imao sam projekat arhitekte, jer sam samo tako mogao da dobijem dozvolu za izgradnju kuće, ali od ulaska na plac i prvog zakopanog ašova u zemlju, preko zidanja do poslednjeg crepa na krovu je moja zamisao i delo. Ima segmenata koje nisam mogao sam da radim, ali najveći deo sam svojim rukama uradio. Imam običaj da kažem da je „svaka cigla u ovoj kući prošla kroz moje ruke“. Znao sam da je najveće opterećenje na spoljnim stranama zidova, pa sam zidove zidao tako da su imali prazninu u sredini, koju sam ispunjavao stiroporom i staklenom vunom, negde i zemljom. Tako sam dobio izuzetnu termo izolaciju, dodaje Tibor Šipoš i nastavlja. Nikako ne mogu da shvatim ljude koji su izbacili iz svojih velikih vojvođanskih kuća seljačke peći, kada su one najekonomičnije. Ja sam odmah u prizemnom delu ugradio peć na principu starih vojvođanskih seljačkih peći, koju sam nešto modifikovao postavljanjem šamotnih cevi i čitavu kuću grejem sa jednom prikolicom šapurika, što u finansijskom saldu iznosi oko 6.000 dinara godišnje. Uz to, ložim jedanput u dva do tri dana, a pepeo izbacujem mesečno.
Zidarsko iskustvo stekao je ranije, pošto je u Kamp naselju kraj Tise, opet po svojoj zamisli i svojim rukama, izgradio galeriju u prizemlju i atelje na spratu. Objekat takvog profila bio mu je potreban, jer je, pored diplome Pravnog fakulteta u Zagrebu, već imao zavidno slikarsko iskustvo i trebalo je naći kutak za rad i prezentaciju urađenog kičicom i bojama na papiru, platnu ili lesonitu. Odmah po diplomiranju 1971. godine, u nekadašnja srećna vremena, dobio je radno mesto imovinsko-pravnog referenta u Skupštini opštine Bečej, potom je avanzovao i od 1980. do 1991. godine radio u Pokrajinskoj upravi za imovinsko-pravne poslove. Dosadilo mu je svakodnevno putovanje do Novog Sada i nazad, pa je od 1992. godine advokat u rodnom Bečeju. Sve vreme je uporedo slikao, jer mu je to ljubav iz detinjstva, a u mladosti je pisao poeziju i izdao zbirku pesama. Putovanja su, takođe, bila njegova pasija, što mu je omogućila da upozna mnogo ljudi, stekne prijatelje i otuda je imao izložbe na, gotovo, svim kontinentima.
– Imao sam ukupno 13 samostalnih izložbi u inostranstvu. „Prvenac“ je bio 1969. godine u Zagrebu, gde sam i 1980. godine izlagao, a onda sam svoja dela redom predstavljao u Puli, Londonu, engleskom gradu na moru Sautendu, Buenos Airesu, Budimpešti, Los Anđelesu, San Francisku, kalifornijskom gradu Palo Altoa, Sidneju, na Malti i u Tunisu. Svuda su me ljudi ljubazno primili, negde sam i finansijski dobro prošao prodajom slika sa motivima iz Vojvodine ili tamošnjim autentičnim. Slično je bilo i širom Vojvodine, gde sam imao petnaestak izložbi, prešaltovao se Tibor Šipoš na slikarstvo.
Bečej je priča za sebe. Od 1970. do 2009. godine imao je ukupno devet samostalnih izložbi. Poslednja je bila retrospektiva na kojoj je povodom četiri decenije izložbene aktivnosti predstavio 78 portreta nastalih u vremenu od 1969. do 2009. godine. Pet godina kasnije spremao se za jubilarnu desetu. A onda mu je proradio inovatorski crv.
– Umesto klasične jubilarne desete izložbe, odlučio sam da sugrađanima poklonim jedno monumentalno platno s motivom grada po imenu „Bečej sa Tise“. Svi su u Bečeju slikali Tisu sa bačke strane. Ja sam seo u čamac sa željom da iz tiske perspektive predstavim Bečej. I naišao sam na zapanjujuću sliku. Iako se simboli Bečeja, pet tornjeva u centru grada, nalaze kilometar daleko od Tise, kada se iz čamca s banatske strane reke posmatra grad, svih pet tornjeva se oslikavaju u reci. To sam ovekovečio na lesonitu dimenzije 2,5 sa 1,5 metar i postavio u vrlo frekventnom restoranu „Panorama“ na krovu Robne kuće, gde će svi imati priliku da vide kako Bečej izgleda iz perspektive koju samo čamdžije mogu da vide, pojasnio nam je Tibor Šipoš.
Istraživački duh je Tibora Šipoša doveo i do formiranja Kluba stvaralaca i inovatora pri bečejskom Društvu intelektualaca „Braća Tan“.
– Počeli smo pre tačno decenije skromno i zahvaljujući saradnji sa istomišljenicima iz mađarskog grada Hodmezevašarhelja širili smo svoje ideje. Sada Klub broji 25 članova i vrlo smo aktivni na izložbama pronalazača i inovatora u zemlji i inostranstvu. I sami godišnje jedanput ugostimo „braću po pameti“. Tako će biti i ove godine prvog oktobarskog vikenda, kada će se, po deveti put, okupiti oni koji imaju nove izume, patentirane proizvode ili samo ideje, dodaje Tibor Šipoš.
Do sada je najviše patentirao na biciklu, koji mu je od detinjstva bio sredstvo kojim je odlazio i vraćao se sa salaša, ali i za prevoz u prostranom Bečeju. Slaba strana su mu i parne mašine. Jednu je nabavio i postavio kao spomenik tehničke kulture kraj Galerije na Tisi, a u garaži je sačuvao traktor marke Hanomag.
– Parnu mašinu iz 19. veka našao sam i rashodovanom stanju, nabavio nedostajuće delove i sada mlađi imaju mogućnost da vide kako je izgledala. Traktor je sasvim druga priča. Njega je novog kupio moj otac Ferenc 1939. godine. U pitanju je Hanomag dizel iz Hanovera od 38 konjskih snaga, čija je težina 2970 kilograma. Tada je bilo svega desetak traktora u Bečeju. Pre parkiranja u garažu, tehnički sam ga detaljno pregledao i osposobio za rad, otkriva nam „ol raund“ Bečejac Tibor Šipoš.
Dodajmo da je naš sagovornik lane dobio zlatnu plaketu na Teslafestu za ideju koju je nazvao „Kuća u kući“.
– Svi smo opterećeni pitanjem kako sačuvati naše kuće od jake zime ili velike vrućine. Došao sam na ideju da treba izgraditi jednu kuću, a u njoj prostoriju na malim stubovima, da ne kažem kuću, jer će onda mnogi pomisliti da treba zidati još jednu kuću. Između ta dva izgrađena objekta je prostor koji je zaštićen od spoljašnjeg uticaja, a u donjem delu je zemlja čiju energiju koristimo. A zna se da zemlja uvek ima konstantnu temperaturu koja je iznad 10 stepeni Celzijusovih. Ta toplotna energija se širi i tako u unutrašnoj prostoriji obezbeđujemo temperaturu koja nikad neće pasti ispod „nule“, bez obzira što je spolja „debeli minus“, pojašnjava nam Tibor Šipoš svoju ideju i žao mu je što nije u godinama kada bi mogao da je realizuje.
Vlastimir Jankov
