Decenijama je Goranski park prava „oaza“ Bečejaca. Nekada je bio mesto gde su se mladi, družeći se kroz održavanje školskih parcela, učili akcijaštvu, edukovali, ali i provodili vreme sa voljenom osobom.
Sve je odisalo mladošću, od novozasađenih sadnica široke lepeze biljnih vrsta, preko redovno košene trave, cveća, do brojne kolonije ptica. Velike zasluge za to pripadale su čika Mihajlu Miši Pejoviću, idejnom tvorcu da se na prostoru od oko 10 hektara ritskog zemljišta u neposrednoj blizini gradskog centra prvo podigne rasadnik, a onda sve pretvori u Goranski park.
Odlaskom čika Miše u legende, ponestalo je entuzijazma, a bez njega nema, prvo šarma, a onda i realnog života. Sistem za navodnjavanje je urušen, pa su biljke počele da venu. Cveće je prvo nestalo, a onda su i stabla drva i šiblja počela da se suše. Ima ih na stotine koje bi trebalo ukloniti, jer sablasno deluju.
Na svu sreću, minulih godina su se u lokalnoj samoupravi ponovo setili Goranskog parka, mada je on sve vreme tu bio, i počeli da ulažu u njega. Prvo je postavljena javna rasveta, zatim se krenulo sa izgradnjom staza od behaton ploča, dovođenjem vodovodnog priključka, redovnijim košenjem trave, smeštajem trim staze…
„Dva dobra nikada ne idu zajedno“, kaže narodna izreka, pa su se tako u Goranskom parku pojavili novokomponovani vandali. Meta su im postale svetiljke na metalnim kandelabrima, pa sad i oni sablasno izgledaju kao brojne stabla. Dovoljno je da primetimo da od 38 sijalica samo devet sijaju, a 29 je razbijeno!?
-Ne znam šta to tera mlade ljude da se rušilački ponašaju. Svakodnevno nalazim ostatke razbijenih okačenih fenjera na kandelabrima, priča nam domar u Goranskom parku Zdravko Petrović. Posebno mi je bilo žao kad sam jednog dana naišao na razvaljenu statuu jaguara, koja je krasila prvu rundelu s desne strane od glavnog ulaska u park. Sklonio sam i sačuvao odrubljeni deo. Na svu sreću, jednog dana mi je prišao čovek, predstavio se da je on Deneš, sin autora skulpture Ištvana Časnjia, i pitao gde je ostatak skulpture. Kad sam mu rekao da sam ga sačuvao, bio je zadovoljan i rekao da će sledeći put kad dođe iz Segedina, gde živi i radi, doći da je restaurira. Tako je i bilo. Kad je sve završio, meni je ostavio farbu da pumu ofarbam u njenu crnu boju. Puma se, na zadovoljstvo mnogih, ponovo vratila u Goranski park.
Zdravko Petrović je, inače, raseljeno lice sa Kosova i Metohije, radnik u ovdašnjoj Pekari, a ne istoimeni direktor Gradskog pozorišta Bečej (prim. aut.), koji živi u skromnom stanu upravne zgrade Goranskog parka i obavlja ulogu domara, čovek koji je napustio zavičaj zbog vandalskog ponašanja daleko većih dimenzija komšija druge nacionalnosti, ali je, na žalost, i ovde naišao na vandalizam.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Imaš pravo da znaš“, koji sufinansira opština Bečej
