Ima, uslovno rečeno, tri imena, a sugrađani znaju, uglavnom, po nadimku „Solčika“ Bečejca Jožefa Černovića (74), Rusa poreklom, Jugoslovena po rođenju i Mađaru po krštenom imenu.
-Otac Ivan i majka Ana su Rusi iz dela koji sada pripada Ukrajini. Ona, mada trudna, čuvši od brata Juraja, obućara u Bačkoj Palanci, da se u Jugoslaviji bolje živi, s najmlađim bratom i dvoje male dece 1943. godine krene na put. Trudovi je stigli na ulazu u Tovariševo i zakucali su na vrata prve kuće, ispostavilo se, jednog čobanina. Primili su ih i majka se 6. marta u pola pet ujutru porodila u jaslama. Tata, sovjetski vojnik 23. ukrajinske brigade, poginuo je 11. novembra 1944. godine na Batini, ali pre toga, saznavši da je dobio sina, biciklom s fronta dojurio da ga vidi. Srećom, majka je sačuvala fotografiji na kojoj smo nas dvojica, setno će Solčika.
Pošto su bili grkokatoličke vere, majka je otišla u Bačku Palanku prvo kod pravoslavnog paroha i po očevoj želji htela je da trećem detetu da ime Josif po Staljinu. No, sveštenik je tražio izvod iz matične knjige rođenih i venčanih, a ona nije imala. Katolički župnik nije tražio papire, a pošto su Bačku okupirali hortijevci, morao je da se krsti mađarskim imenom Jožef. Kad je štampan telefonski imenik Bečeja, upisano mu je ime Josip i svako novo izdanje to ponavlja, pa njemu osta i treće ime.
-Nadimak „Solčika“ dobio sam kao fudbaler. Kažu da sam mnogo solirao na terenu, ali već sa 17 godina sam ušao u seniorski tim. Ostao nadimak do danas, mada ne jurim loptu od 1967. godine. A ni devojke, jer sam se te godine oženio Anom i već pola veka delimo dobro i zlo, veli Joška bači.
Majka je u Bačkoj Palanci upoznala Bečejca Jožefa Kučeru, kasnije su se preselili u njegov zavičaj, gde je Solčika završio osmoljetku. Baš kad je trebalo da mu se bira poziv, majka reši da kreči kuću. Pozove neke žene, one urade posao i dobro naplate. To presudi na odluku da joj sin bude moler, dobro plaćeno zanimanje, jer se tad deca nisu protivila roditeljima i tako bi. Solčika je radio je u mesnom „Zidaru“, pa prešao u OŠ „Sever Đurkić“ i tu ostao do penzionisanja 2004. godine.
-Shvatio sam da u životu ništa nije slučajno. Rođen sam u jaslama, kao Isus, otac je hteo da se zovem Josif kao Staljin, nepoznati autor telefonskog imenika, verovatno titofil, prekrsti me je u Josipa, a nosim ime kao čovek koji me je othranio. Otac mi je poginuo 11. novembra, a ja već šest decenija živim u Ulici 11. novembra. Nije slučajno ni što sam počeo da pišem poeziju, tu je Solčika zastao, oči mu se zastaklile…
Poznanici tvrde da je teško primio raspad Jugoslavije i od tad nije isti čovek.
-Bio sam u to vreme ozbiljno bolestan, veli Solčika. Jesam poreklom Rus, možda više Ukrajinac, ali po rođenju Jugosloven i tako sam se i opredeljivao u popisu. Kad se raspala zemlja, pet godina me je nešto „grizlo“ u stomaku i jednom 1995. godine izlete iz meme stihovi:
Ja zameram svima,
ko nešto protiv Tita ima,
jer Tito je jedan narod bio,
kog je ceo svet slavio,
Titova se zastava po celom svetu vila,
a zvala se najdraža moja Jugoslavija!
Pesmu sam nazvao „Zamerka“ i kao da sam izbacio iz sebe veliki teret. Napisao sam sledeću, pa novu i za dvadesetak godina više od 300 pesama. Posle rodoljubivih, pisao sam dečije, ljubavne, zavičajne… Pogodila me je NATO agresija 1999. godine i tad sročim:
…Mani se nas, Klintone i pokaj se istinski,
mnogo ti je lepše s Monikom Levinski.
Znajući da nema literarni zanat, prve stihove na čitanje i lektorisanje dao je profesoru Milošu Mariću iz škole u kojoj je radio, ali se kasnije i sam ispraksovao. Obično piše uveče, a pre podne je rezervisano za Dom penzionera, partije šaha s vršnjacima i sećanja na dobra, stara vremena.
