Američki fudbal je sport nastao iz ragbija u SAD krajem 19. i početkom 20. veka. Legenda kaže da je nastao tako što su dva profesora krajem 19. veka, spojila tradicionalni fudbal i ragbi u jednu igru, kako bi se svi univerziteti mogli takmičiti u jednom sportu. Modifikacije koje je trpeo tokom svog razvoja, u potpunosti su ga odvojile od ragbija kao sporta iz kog je nastao, pa ih je danas besmisleno upoređivati.
Igra se loptom jajolikog oblika, na terenu od 110 metara (120 jardi). U ovom sportu postoje tri vrste timova – ofanzivni, defanzivni i specijalni, koji broje čak 56 igrača, iako svaka ekipa na terenu ima po 11 igrača. Cilj igre je postići što veći broj poena i to, ulaskom sa loptom u „end zonu” (šest poena), postizanjem „field“ gola (tri poena) ili obaranjem protivničkog igrača u njegovoj end zoni tj. „safety“ (dva poena) . Teren se osvaja trčanjem, pasom ili šutom na gol. I ne zvuči tako teško, ako izuzmemo činjenicu da se u tebe zaleće gomila muškaraca u „oklopima” koje treba izbeći, i da su ovo samo neka iz niza pravila postavljenih u ovom neobičnom i kompleksnom sportu. Ovo je jedan od retkih sportova u kom je fizički kontakt te vrste dozvoljen i neizostavljiv. Iako zbog toga možda deluje kao grub sport, sve češće se i žene interesuju za njega, pa tako, pored muških klubova, postoje i ženski klubovi američkog fudbala.
Utakmica traje ukupno 60 minuta, i podeljena je na četiri dela od po 15 minuta. Međutim, s obzirom na to da su tajm-auti vrlo česti, utakmica ume da se oduži i na više od tri sata trajanja.
Iako kod nas ovaj sport možda još uvek nije stekao svoju zasluženu popularnost, prema podacima SAAF (Srpska asocijacija američkog fudbala), u Srbiji ima registrovano više od 2.000 igrača američkog fudbala i tridesetak aktivnih klubova širom naše zemlje. Možda je manje poznat podatak da Srbija ima i svoju reprezentaciju u ovom sportu od 2003. godine, a da je prvi klub u Srbiji registrovan godinu dana ranije u Sremskoj Mitrovici. Ovaj sport je, može se reći, u našoj zemlji i dalje u fazi razvoja i mnogi smatraju da je nepravedno zapostavljen.
O nizu specifičnosti i zanimljivosti, kada je ovaj sport u pitanju, kao i o svojoj ljubavi i posvećenosti ovom sportu, pričaće nam član bečejskog kluba američkog fudbala „GTC Vianor Vidre“ Aleksandar Stefanov.
Inače, bečejske „Vidre“ su osnovane juna 2015. godine. Iste godine postale su i član SAAF-a. Sve je proisteklo iz igranja fleg fudbala pored Tise i ljubavi prema sportu. Njihova prva utakmica u trećoj ligi je odigrana u Zrenjaninu protiv „Vitezova“, gde su „Vidre“ izgubile sa čak 35 razlike. Prema Stefanovim rečima, danas su klub koji broji tridesetak igrača, desetak odigranih utakmica i tri pobede iza sebe, ali je istupio iz treće lige Srbije i ove sezone se ne takmiči, kada je seniorska konkurencija u pitanju.
Stefanov je član „Vidri“ od osnivanja i odigrao je, kako kaže, dve za njega odlične sezone. Počeo sam da treniram aktivno od 2016-te godine, zbog toga što mi se svideo ovaj sport i hteo sam da se oprobam u njemu. Počeo sam u juniorskoj ligi. Sada igram centra i povremeno defanzivnog tekla u seniorskoj konkurenciji, i tenutno sam na „pozajmici“ drugom klubu, kada su takmičenja u pitanju.
Koliko često imate treninge i koliko su oni zahtevni i naporni?
Pripreme počinju negde u novembru i od tada do februara se radi na fizičkoj spremnosti. Rade se drilovi po pozicijama, drugi deo priprema se sastoji od akcija koje se uče i uvežbavaju sve do početka sezone. Tokom sezone treninzi su kombinovani, radi se i fizička spremnost i akcije koje se rade na utakmicama. Trenira se dva do tri puta nedeljno. Treninzi mogu da budu izuzetno iscrpljujući i naporni, ali to ne predstavlja nikakav problem ako čovek ima volju i upornost.
Po njegovim rečima, podela pozicija u timu je vrlo kompleksna.
Postoje tri različite vrste timova: odbrambeni, napadački i specijalni tim. Samim tim i zadaci su im raličiti. Na primer, linijaši imaju zadatak da čuvaju svog kvoterbeka ili da otvaraju rupe za ranigbeka. To su zadaci linije u ofanzivi. Dok sa druge strane, defanzivna linija ima zadatak da zaustavi ili obori igrača sa loptom ukoliko je trčanje u pitanju. Svaka pozicija ima svoje „stensove” (stavove) i „drilove”, iliti kretanja u toku igre koje igrač treba da odradi i koji se uvežbavaju iznova i iznova.
Da li rezultat više zavisi od spremnosti ekipe ili taktike?
Rezultat može da zavisi i od spremnosti i od taktike, ali po meni rezultat najviše zavisi od discipline ekipe.
Iz čega se sastoji oprema koju nosite na sebi i da li se teško kretati u njoj?
Osnovna oprema bez koje američki fudbal ne može da se igra je kaciga i shoulder pad (zaštita za ramena), a postoje i štitnici za butine, kolena, laktove. Igrači uglavnom nose i rukavice koje im pomažu da bolje uhvate loptu ili u drugom slučaju služe kao štitnici za šake. U početku je malo neobično kretati se u njoj, dok se ne priviknete, ali posle vam to ne predstavlja nikakav problem. Sve je stvar navike. Oprema je skuplji deo ovog sporta, ali ne može da se igra bez nje. Da nema opreme bilo bi mnogo više povreda.
Da li često primate udarce i koje su to ozbiljnije povrede koje se dešavaju tokom igre?
Udarci su sastavni deo ovog sporta i umeju da budu jako bolni. Ozbiljnije povrede koje mogu da se dese tokom igre su uglavnom uganuća, prelomi, čak i potres mozga. Na primer, ja nisam imao neke ozbiljnije povrede, ali je bilo sitnih povreda kao što su uganuća. Najteža povreda koja mi se dogodila je pad na rame i istegljen misić na tom ramenu.
Koje su to karakteristike koje neko mora da poseduje da bi mogao da trenira američki fudbal?
Ne postoje posebne fizičke karakteristike koje neko mora da poseduje da bi mogao da se bavi ovim sportom iz razloga što postoji mnogo pozicija i za svaku osobu postoji mesto u timu. Primera radi, krupniji ljudi uglavnom igraju linijaše, fizički sposobniji ljudi uglavnom igraju resivere (hvatače) ili raning bekove, dok su viši i krupniji ljudi kao rođeni za tight endove( linijaš, hvatač ).
Što se tiče ostalih karakteristika, važno je da igrač prihvati činjenicu da je ovo timski sport i da ne upravlja samo on igrom. Trebao bi da je disiplinovan i da ne izaziva nepotrebne konflikte, kako međuu timskim igračima tako i među protivničkim.
Koje su to najčešće predrasude o ovom sportu koje imaš prilike da čuješ od ljudi iz svog okruženja?
Predrasude su te što ljudi uglavnom na ovaj sport gledaju kao nasilnički, ali većina ljudi ne zna pravila ove igre pa ih u jednu ruku i razumem. Najčešća greška koju ljudi prave je ta da je američki fudbal isto što i ragbi.
Kad smo već kod toga, koje su osnovne razlike između ragbija i američkog fudbala, za one koji ne znaju?
Osim toga što su pravila igre apsolutno različita, ragbi se igra sa malo drugačijom loptom. Isto tako, razlika je i u opremi, u američkom fudbalu se nose štitnici i kaciga, a u ragbiju samo šorc i majica. Teren je drugačiji, takođe. U ragbiju se lopta baca unazad dok u američkom fudbalu lopta uglavnom ide unapred.
Šta je za tebe najteže, a šta najlepše u vezi sa ovim sportom?
„Najteži“ su treninzi i naravno porazi , a najlepše je to sto je igra timska i funkcioniše kao neka mašina, svaki element mora da funkcioniše da bi sve išlo kako treba. Posle svake pobede atmosfera u klubu je fenomenalna, ponekad se organizuje i neko veselje, i da stvar bude još lepša, pozivaju se i protivnički igrači, iz razloga što se u ovom sportu igrači van terena poštuju i druže, a samo na terenu su „neprijatelji”. To su razlozi što volim ovaj sport.
Šta smatraš svojim najvećim uspehom kada je američki fudbal u pitanju?
Moj dosadašnji najveći uspeh je osvojeno prvo mesto na državnom prvenstvu „Juniorska Liga Srbije 2016“ , sa ekipom „Wild Dogs“ iz Novog Sada.
Koje su tvoje ambicije kada je američki fudbal u pitanju?
Moje ambicije su da odigram još koju sezonu,i da se oprobam u prvoj ligi. A nikad se ne zna, možda zaigram nekad i u nekom evropskom klubu.
Da li će u nekom momentu, po tvom mišljenju, američki fudbal moći da se izjedači po popularnosti sa ostalim sportovima u Srbiji?
Ovaj sport je još uvek u razvoju što se tiče Srbije, a mislim da bi kroz neko vreme mogao da dostigne ogromnu popularnost i u Srbiji.
Koja je tvoja poruka mladima za kraj, kada je ovaj sport u pitanju?
Moja poruka je da svi koji misle da ova igra valja ili ne valja, dođu i oprobaju se u ovom sportu. A što se tiče onih koji su neodlučni, siguran sam da bi promenili mišljenje nakon nekoliko treninga, a naročito utakmice. Ljudi u Srbiji su skeptični jer se igra sa opremom i što je dosta grub sport, ali onaj ko se jednom oproba u njemu i kada oseti opremu i udarac počne drugačije da razmišlja i ubrzo zavoli ovaj sport. Još veći razlog zbog kog smatram da je ova igra savšrena je taj što je ovo taktička igra i mora puno da se razmišlja, pa samim tim mladi ljudi razvijaju sposobnost taktiziranja, između ostalog.
Razgovarali smo i sa predsednikom kluba američkog fudbala „GTC Vianor Vidre“ Bečej, Filipom Avramovim o razlozima istupanja kluba iz treće lige Srbije i planovima za budućnost kada su seniori u pitanju.
Vidre su odustale i istupile iz Treće lige Srbije, čekajući formiranje takmičenja drugog formata (gde se na terenu nalazi manji broj igrača, tačnije 7), a razlog je mali broj igrača iz Opštine. Nakon što smo prošle godine ispali u polufinalu Treće lige i završili na trećem mestu (prva dva su napredovala u Drugu ligu: Klek „Vitezovi” i Kraljevo „Kraljevske krune”), odlučili smo da ne angažujemo igrače „sa strane”, odnosno igrače iz Vrbasa, Novog Kneževca i drugih mesta. Smartali smo da imamo ogromne troškove za igranje u Trećoj ligi.
Od septembra, ako se ne varam, kreće Arena Kup Srbije, odnosno igra 7 na 7. To je takmičenje gde ćemo se ponovo aktivirati, rekao je Avramov.
Što se mlađih tiče, u septembru počinje pionirska liga Srbije (do 15 godina), gde će se najmlađe Vidre boriti za trofej, dadaje Avramov.
Takođe, podsetio je sve one koji žele da se oprobaju u ovom sportu, da je upis novih članova u GTC Vianor Vidre Bečej u toku.
Pripremila: Sanja Trbić, polaznica obuke za omladinske novinare
