Savetnik predsednika opštine za socijalna pitanja Igor Kiš smatra da u Bečeju nema potrebe, kao što je to slučaj, recimo, u susednom Novom Bečeju, da se otvori kancelarija za smanjenje siromaštva, iako se to nalazi revidiranoj strategiji održivog razvoja i to među merama za poboljšanje uslova života materijalno ugroženih žitelja. Kako gleda na nepostojanje koordinatora za romska pitanja i o tome koliko se toga postiglo po pitanjima kreiranja socijalne politike u najvećoj potiskoj opštini pročitajte u intervjuu sa Kišom, inače, predsednikom Demokratske stranke vojvođanskih Mađara u Bečeju.
– Kako se, prema vašem mišljenju, ostvaruju ciljevi socijalne zaštite u našoj opštini?
Socijalna zaštita i socijalna politika jedna su od najosetljivijih tema što se tiče državne i lokalne politike. Vezana je za Beograd i Novi Sad. Tako, osim što je veoma osetljiva tema, mi kao lokalna samouprava mnogo zavisimo od viših vlasti. Posle dve godine koliko sam na dužnosti, ni blizu nisam zadovoljan. Međutim, s obzirom na ono sa čime se suočavam u drugim sredinama, možemo ipak reći da je Bečej dobar primer, možda ne u smislu socijalne politike koju vodimo, jer uvek može bolje, nego u smislu saradnje sa institucijama i ustanovama koje su uključene u socijalnu politiku. Dobra je saradnja opštine sa Centrom za socijalni rad, dobar odnos imamo sa Kućom Svetog Roka u Vuka Karadžića, kao i sa Gerontološkim centrom. U jednom manjem lokalu kao što je Bečej, veoma su važne i civilne organizacije koje su usmerene ka onim kategorijama koje su ugroženije, u socijalnom smislu, fizičkim nedostacima i mentalno nedovoljno razvijenim.
– Da li smatrate da je lokalna samouprava uspostavila adekvatne mehanizme da se unapredi položaj korisnika socijalne zaštite u opštini?
Ni po ovom pitanju nisam zadovoljan. Ima tu još šta da se radi. Na primer, išli smo sa predstavnicima mesnih zajednica na treninge i obuke gde smo se upoznali sa tzv. institucijom seoskog domaćina. To u Mađarskoj i zapadnije funkcioniše besprekorno. Toga kod nas ima u Horgošu kod nas i u Malom Iđošu. Tamo je to nastalo kao inicijativa žitelja, a opština je to podržala kad je mogla, novčano, kad ne onda samo „moralno“, a novac se onda traži apliciranjem kod drugih nivoa vlasti i fondova. Evo o čemu se radi. Žitelji, koji su stari zatraže pomoć, pa uz simboličnu participaciju dobijaju pomoć seoskog domaćina, nekog ko takođe živi u tom mestu. Sa nama su na te obuke išli predstavnici Druge i Treće mesne zajednice, kao iz Poljanica. Pozvali smo upravo one ljude iz mesnih zajednica za koje smatramo da su u neposrednom kontaktu sa onima kojima bi takva pomoć bila potrebna, pa mogu da prenesu znanja o ovoj instituciji, koja dobro funkcioniše. Na njima i na nama je da pokrenemo ovo, videćemo kad ćemo to učiniti.
– Da li možete konkretnije da mi odgovorite na prethodno pitanje?
Ima tu još dosta toga. Recimo da oni koji dobijaju socijalnu pomoć od opštine, a njih je vrlo malo, da se nekako uključe u radove javnih preduzeća. Mada, uvek sam oprezan kada govorim o ovakvim stvarima. Ne bi to trebalo ljudi da shvate kao kaznu, već kao način da ih uključimo u neki radni proces, da se naviknu na rad. Smatram da, s jedne strane, društvo jeste odgovorno za njih. To jeste moja ideja, ali smatram da možda i ne može da bude funkcionalna, jer se veći deo sredstava dobija od republike, a mali deo njih koji dobijaju tu jednokratnu pomoć, pa onda i nema smisla da rade za lokalne samouprave. Sve u svemu, odgovor na ovo pitanje je da nisam zadovoljan uspostavljenim mehanizmima za unapređenje ove oblasti.
Koja je vaša uloga i zadatak kao savetnilka predsednika opštine zaduženog za socijalna pitanja?
Od pre nešto više od mesec dana situacija jeste malo bolja, jer imamo i člana veća (Slobodan Dimitrov – SNS, prim. nov.), koji je pored mene, zadužen za ovu oblasti. Stvari, koje su do sada išle malo sporije, sada su ubrzane, jer ne moramo da čekamo predsednika za potpis. Naime, molba ili neka vrsta odluke koju ja donesem, morao je ranije i predsednik posle mene da potpiše, a sad to umesto njega radi član veća koji ima te ingerencije.
– Da li vam se žitelji Bečeja obraćaju sa pitanjima i molbama za pomoć?
Kada je ova vlast sastavljena, bio je dogovor da se socijalna politika što više centralizuje, da se sve stvari preusmere ka Centru za socijalni rad. Pošto je skoro svaka vlast imala običaj da opredeljuje sredstva onima kojima se tu obrate. Taj deo koji se tiče novca, predsednik je preusmerio na mene. Meni je to logično, jer opština nije socijalna ustanova. Za to imamo Centar za socijalni rad, sa kojim dobro sarađujemo, a koji se delom finansira iz našeg budžeta. Ranije se dešavalo i to da pojedinac dođe u opštinu i dobije tu jednokratnu pomoć, a da se istom molbom obrati i Centru, pa da dobije i tamo. To smo tako rešili da odavde više niko ne dobija, već te ljude preusmeravamo na Centar. Za ove dve godine smo mi lično odobrili možda dve molbe.
– Na koji način opština Bečej prati realizaciju svojih osnivačkih prava u ustanovama koje se bavi socijalnim brigom?
Slabo vam znam odgovoriti na to. U dobrim smo kontaktima sa Centrom, i ja lično i predsednik i lokalna samouprava. Do sada nismo imali problema, ono što mislim da je tu dobar znak jeste to što je direktorica te ustanove jedina koja je ostala na funkciji.
– S tim u vezi, kada će biti raspisan konkurs za direktora Centra za socijalni rad, budući da je direktorka u v.d. statusu (status vršioca dužnosti, prim. nov.) već 18 godina?
Prvo, moram reći da je u pitanju izuzetno težak i zahtevan posao. Mislim da je to jedan od najtežih poslova koji se radi u našoj opštini. Ona, kao osoba, ima snage i volje da radi, ona i racionalno radi i dobre rezultate postižu. Međutim, to bi zbog zakona morali rešiti u što skorijem periodu. Pitanje rukovođenja ovakvim ustanovama jeste problem i u drugim opštinama. Direktor neke socijalne ustanove, kako sam ja upućen, jes najtraženije radno mesto. Teško je naći kadar, sa iskustvom.
– Da li sarađujete sa Komorom socijalne zaštite?
Direktno ne. Ja ih nisam tražio, a nisu ni oni mene. To je njihova pasivnost.
– Usvojena je Strategija lokalnog održivog razvoja. Imamo osam prioriteta, a socijalna i zdravestva zaštita je mapirana kao peti prioritet. Trebalo bi da se usvoji lokalni akcioni plan za zapošljavanje. Šta se na tom polju uradilo?
Takav plan nije usvojen, ali bi trebalo. Jer, najbolja je socijalna politika stvaranje novih radnih mesta. To što mi odobravamo povremeno sredstva pojednicima ne reševamo ni njihove ni naše probleme.
– Zar nije sada možda idealni period da se pozabavite tim pitanjima?
Tu ste vi kao savetnik predsednika opštine za socijalna pitanja, sad imamo i člana opštinskog veća za socijalna pitanja, ali ima i drugih koji se indirektno bave tim pitanjima. Da, sad smo sve obuhvatili.
– Pa, kada ćete početi sa tim?
Bilo je o tome reči, ali mislim da bi do kraja godine to moglo da se reši.
– Koliko su ukupna sredstva koja su određena za socijalnu zaštitu? Koje su najveće stavke?
Najveće su centar za socijalni rad i gerontološki. Tu je i narodna kuhinja, i kuća Novog sela. Oko 20 miliona dinara donekle direktno iz budžeta opštine dospe do korisnika. Pored toga, tu imamo i udruženja koja se bave tim pitanjima.
– Kako opisati prosečnog korisnika usluga socijalne zaštite u opštini Bečej? Koji su razlozi za njegov težak položaj?
Pitanje je dobro, ali je problem to što nemam konkretan odgovor, ne zbog toga što ja ne znam, već što osim podataka kojim raspolaže Centar za socijalni rad nemamo drugih. I oni znaju samo njihove korisnike. Trebalo bi da uradimo istraživanje na ovu temu. Ono što ja znam da su to ljudi koji nisu školovani, nisu možda završili ni osnovnu školu. Tu ne mislim na mentalno nerazvijene, već na one koji nisu iskoristili mogućnosti školovanja. Malo njih je završilo srednju školu. Imamo tu i ugroženu populaciju, a to su Romi. Oni su na rubu društva u skoro svakom smislu, ali ne samo zato što su Romi, to je složeno pitanje. Imamo i još jednu grupu, to su oni koji su ostali bez posla nakon privatizacija od 2000. godine. Oni imaju srednju školu, imaju oko 50, 60 godina i to je možda najtužnije.
– Koje su tipične usluge koje oni koriste?
Dnevne usluge u potpunosti u našoj opštini sprovode Gerontološki centar i Kuća sv. Roka. Po mojoj poslednoj informaciji oko 410 obroka dnevno se podeli, u dosta opština to radi Crveni krst, a mi možemo ovim da se pohvalimo. Tu je i otvorena zaštita, u pitanju je kuća novog sela, tu postoji dnevni boravak, čiji je osnivač gerontološki centar i oni sprovodi taj deo.
– Pokrajinski zaštitnik građana utvrdio je, posle obilaska domova za stare u Vojvodini, da se ljudska prava starijih osoba u tim ustanovama sistemski krše. Za godinu dana, obišao je sve državne i privatne registrovane domove za stare. Iako mu je rad zabranjen, jedan privatni dom za stare u Bačkom Petrovom Selu i dalje radi.
– O ovome ne znam ništa.
– Očekuje se neka reakcija od vas, opštinskog ombudsmana, članova veća, nadležne inspekcije.
To što do mene nije došla ova informacija, ne znači da nije došla do člana veća i drugih. Ovom temom ću se sigurno pozabaviti.
– Kako komentarišete to što je ukinuto regresiranje boravka u predškolskim ustanovama za treće i četvrto dete?
Ne verujem da je normalan čovek sa čištom savešću da podrži, a to nije učinila ni cela vlast. Tu je problm svakako nedostatak novca, a pitanje je odakle treba uzeti, odavde ili sa nekog drugog mesta. S druge strane, moramo nešto preduzeti po pitanju bele kuge. Nikako ne podržavam ovako nešto da je sve u normali, ali nije tako.
– Da li se u opštini Bečej radi sa decom i mladima na osposobljavanju za rad, kada su osobe za invaliditetom i deca iz socijalno ugroženih porodica u pitanju?
Ne radi se institucionalizovano na tome, ali se radi ipak. Mi smo u tom smislu centar u okruženju, jer u ŠOSO Bratstvo dolaze i iz drugih opština. Sa socijalno ugroženom decom rade i u Lurkohazu, a možemo se pohvaliti time, iako mi nismo inicijatori, ali nam je drago što su našu opštinu odabrali. Franjevački red je u pitanju. Generalno, nismo zadovoljni, jer je ima još prostora za razvitak.
– Budući da u centrima tog tipa borave samo deca mađarske nacionalnosti, da li ćete se vi kao lokalna samouprava založiti za to da takvi sadržaji svima budu dostupni?
Trebalo bi ovo videti kroz neke studije, dosta smo slepi bez podataka.
– Kada će biti tih studija?
Čim bude nekih novčanih sredstava. Ali, mislim, da će to sprovesti neka civilna organizacija iz fondova, neko ko je aktivan i ima ljudske resurse da sprovede akciju.
– Da li ste vi učestvovali na nekoj akreditovanoj obuci koju sprovodi resorno ministarstvo?
Ne.
– Zašto?
Nemam razloga. Možda nisam bio upućen. Sad ću posle obaveza na fakultetu imati više vremena. Svakako me zanima tako nešto. Sigurno da sam ja kriv.
– U kojoj formi izveštavate i koga izveštavate o svom radu?
Vodim neku svoju evidenciju i izveštavam predsednika. Ranije sam to radio pismeno, a sada češće usmeno i u toku neke problematike.
– Da li postoji potreba, prema vašem mišljenju, da se sistematizuje mesto koordinatora za romska pitanja u našoj opštini?
Mislim da nije potrebno. Jer, možemo i filozofski da ulazimo u ta pitanja, ali bi onda valjalo da se postavi neko i za srpska i mađarska pitanja. Da, treba da se osvrnemo sa većom pažnjom prema Romima i njihovim pitanjima, ali ne mislim da je potrebno da se sistematizuje radno mesto koordinatora za to.
– Gde je opština Bečej, u odnosu na susednu opštinu Novi Bečej u kojoj se otvara Kancelarija za smenjenje siromaštva, u okviru jednog projekta? Kada će kod nas biti tako nešto pokrenuto, jer se to i nalazi u Strategiji lokalno održivog razvoja?
Nažalost, mi nismo ni blizu realizacije tog projekta. Moje je lično mišljenje da je to suvišno. Svi oni koji rade u lokalnoj samoupravi rade, direktno ili indirektno, na smanjenju siromaštva.
Da li ćemo problem rešiti ako zaposlimo dve, tri osobe da rade na tome u okviru neke posebne kancelarije? Šta će oni raditi, kako će raditi? Onda bi bilo bolje da obučimo tim koji će pisati projekte i u drugim oblastima, a ne samo u toj. Lokalna samouprava i ustanove poput Centra za socijalni rad rade konstatntno na socijalnim temama. Ima tu dosta stvari koje bi trebalo rešiti pre, nego otvoriti takvu kancelariju. Ali, ako to bude funkcionisalo u Novom Bečeju dobro, videćemo.
– U lokalnoj samoupravi ste tu vi, tu je sada član veća, imamo i odeljenje za privredu. Zašto se sada ne pišu projekti kojim bi se uticalo na smanjenje siromaštva?
Ne kažem da nije izvodljivo da mi apliciramo na projekte. Svako od nas može i zna nešto. Možemo i sad. Taj tim je kao alternativa za tu kancelariju.
– Da li je opština do sada aplicirala negde za sredstva za podizanje kvaliteta socijalne usluge i zaštite?
Za ove dve godine nismo aplicirali nigde.
– Koji je razlog za to?
Zato što je socijalna politika zapuštena i na državnom nivou, a drugi je možda taj jer Bečej i nije tako u lošem stanju da bi mogla da aplicira.
– Kako mi znamo da nam je socijalna politika u Bečeju i nije tako nezadovoljavajuća, kad ne postoje nikakva istraživanja o toj temi?
Mi ih nemamo, ali postoje podaci na republičkom nivou, a sa kojima mi nismo upoznati.
– Procenjuje se da je oko 100 kuća i placeva u opštinskom vlasništvu. Šta se radi po tom pitanju, kada znamo da je većini korisnika socijalne pomoći upravo stambeno pitanje nerešeno?
Iako nemamo tačne podatke, sasvim je jasno da je tim ljudima upravo nerešeno stambeno pitanje najveći problem. Što se tiče opštinske imovine, više od 20, 30 godina nije rađeno na evidencije. Početkom 2013. godine je, na moju inicijativu, Direkcija za izgradnju Bečej počela da revidira njihove podatke. Imamo kuća u kojima ljudi žive, a koje su u dobrom stanju jer ih ti ljudi održavaju, ima i zapuštenih kuća, a u kojima žive, a ima i onih koji su samo na papiru funkcionalne. Mislim da je Direkcija sa tim poslom pri kraju. Bilo bi dobro kada bismo kuće, koje su u lošem stanju, uz pomoć donacija, mogli urediti. Ja ću se za to zalagati, jer u tome vidim šansu. Izuzetno velika novčana sredstva bi bila u pitanju, ali bi bilo dobro kad bi bar deo mogao da se završi.
