Ko samo jedanput očisti štalu, istimari i upregne konja u kola, a fijaker posebno, on, tvrde posvećenici, stvori s tim plemenitim životinjama (po nekim osobinama prednjače nad ljudima) takav odnos da im i život maltene odredi. Strast, koja kad uhvati – ne pušta.
Tipičan primer je Stojan Šijački (49) iz Vranjeva, znamenitog i istorijskog dela Novog Bečeja. Iako je rođen u vreme kada su traktori i druge mašine s mnogo desetina konjskih snaga, gotovo, potpuno preuzeli paorske poslove, imao je sreću da je otac Nikola nasledio ljubav od svog oca i preneo je na njega, pa se još u detinjstvu rado igrao u punoj štali.
-Ma, otkad znam za sebe, bio sam opčinjen konjima. To je kao zaraza, pa su se i moja dva sina, takođe, inficirala i nastavljaju porodičnu tradiciju, objašnjava Stojan Šijački. I sad držimo dve kobile, Avalu i Lastu, a zemlje tek toliko da mogu za njih dovoljno hrane pripremiti. I par svinja, da bude i za ukućane. Kakav bi dom bez kobasica, slanine i šunke bio. Bar, kod nas u Vranjevu, takav je red.
Ima u njega i drugih priča, jer je završio za metalostrugara i desetak godina radio kod privatnika, svira kontrabas za jednu vranjevačku bandu po veseljima, ali sve padaju u mutnu Tisu kad se pomenu konji.
-Čim sam ojačao i mogao da baratam alatom, negde oko svoje dvadesete, počeo sam da popravljam konjsku opremu, staru i po više decenija. Bila je dotrajala, a vreme teško. Baš tada je propadala država, para niotkuda, nema materijala, a ni sarača takođe. Ipak mi je lakše padalo da se pomučim i pošto sam već znao šta se prvo troši, ojačavao sam delove opreme koji se kidaju. Onako samouk, prvo sebi, a onda i prijateljima koji su mi počeli donositi krpeže. Zato sam predano išao kod poslednjeg novobečejskog sarača, čika Steve Garčeva, na ispomoć i tu neke stvari naučio, prvenstveno sitnice koje daju opremi eleganciju i kvalitet, nastavlja majstor Stojan.
A zaista jeste majstor, koji je to postao i pre oficijelnog dobijanja zvanja, pa pre četiri godine rešio da otvori radionicu za popravku stare opreme i izradu nove.
-Popravljao sam polovnom kožom, ali čim mi se posreći da dođem do novog parčeta, pravio bih, zavisno od veličine, novi deo. Komad po komad, i bio sam sve samouvereniji, međutim, naši ljudi su nepopravljivo nepoverljivi. Krpež donose, ali za novu opremu će pre otići do Sombora i kupiti je u radionici na glasu Nikole Đurana, nego da naruče kod mene. Imam nelagodan osećaj da me još uvek proveravaju. Valjda će to proći, pogotovo što saračke radionice nema u okruženju celih stotinak kilometara, ne gubi lako nadu Stojan Šijački.
Bolja snabdevenost materijalom bi omogućilo i pristupačniju cenu proizvoda, pa bi se, možda, još neko prihvatio nimalo lakog zanata. Trenutno se koža kupuje preko nakupaca iz Bosne i Hercegovine, Italije, Rusije, što znatno poskupljuje novu opremu, pa kompletna za paradu košta oko 1.300 evra. Cena nimalo sitnica.
Ali, nije samo sarački posao deficitaran. Problem je starog konja treba potkivati svaka dva meseca, a mladog jednom mesečno, a pravih potkivača je sve manje ili ih uopšte nema.
-To je ozbiljna veština, koja se nekada savladavala uz kovački zanat, dok sam ja samo priučen. Muka me je naterala, jer u okolini nema nijednog pravog potkivača. Osim što redovno „pendžetiram“ svoje dve kobile, odlazim u još nekoliko štala. Jedno potkivanje košta hiljadarku, pa i tako zaradim po koji dinar da ga mogu uložiti u materijal za sarački posao. Od toga se jedva preživljava, ali žao mi je konja, kojima „nokti“ brzo rastu i treba biti pravi „pedikir“, mora Stojan da se snalazi.
Lipicanerke Avala i Lasta,ponos štale Stojana Šijačkog | Foto: Vlastimir Jankov
Možda bi se danas o rasnim vrancima (a i ajgirima druge farbe) po kojima se davno Vranjevo pročulo, samo s nostalgijom pričalo, da se pre, gotovo, četvrt veka entuzijasti iz Novog Bečeja nisu dogovorili da osnuju Konjički klub „Vranjevo“, pa je svaka muka lakša kad ima s kim da je podeli.
Dedina investicija u fijaker stari
Dok sluša Zvonka Bogdana kako peva „Fijaker stari“, Stojanu se vrte u glavi sasvim lične uspomene.
-Imao je moj deda konje, a nije oskudevao ni u unučadi. Šestoro nas se, hvala Bogu, izrodilo. Bio je on i vizionar, pa je, još dok smo deca bili, odlučio da kupi fijaker da ga ne bi morao od drugih pozajmljivati i za pare iznajmljivati za svadbe, krštenja i druge prilike svojih potomaka. Smatrao je da će to biti dobra investicija. I zaista jeste. Od šestoro unučadi, mene su konji najviše privlačili i poklonio mi ga je za života. Ja sam ga restaurirao i nastavio da održavam. Iako star više od 150 godina, i dalje se kotrlja bez greške, ponosno naglasi Stojan Šijački.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Stvarno važno: Informisanjem do ostvarivanja javnog interesa u opštini Novi Bečej“, koji sufinansira opština Novi Bečej
