Uvek je bilo dobrih konja kod familije Vojnović | Foto: Vlastimir Jankov
Uvek je bilo dobrih konja kod familije Vojnović | Foto: Vlastimir Jankov

Krilatica među konjarima „riđa kakav se oždrebi, takav i crkne“ nije daleko i od njih samih. Ko jedanput zavoli konje, taj se ne odvaja od njih.

Potvrda ove konstatacije je Bečejac Sava Vojnović (62). Krajem prošle godine je otišao u penziju, ali se nije „mano“ konja. Naprotiv.

-Sada imam više vremena, a i zdravlje mi je bolje posle zahvata na srcu, pa je logično da se s još većim elanom posvetim konjičkom sportu, veli Sava.

-Istina, pred operaciju ostala je prazna štala, što je moja supruga jedva dočekala, ali kratko se radovala. Preuzeo sam brigu o jednoj vrsnoj trogodišnjoj kobili, čija je majka Italijanka, a otac Amerikanac, i s malo više truda nadam se da će se dobro pokazati na stazi. Naravno, čekaju me i obaveza u ovdašnjem Konjičkom klubu „Potisje“, čiji sam predsednik već godinama. A tu zaista ima mnogo posla.

Ali i glavobolja, jer od Sportskog saveza dobije 40.000 dinara, dok organizacija jednog trkačkog dana košta desetostruko više. Pride drugi klupski troškovi. Konjički sport je skup i polako izumire, a kako i ne bi, kad se grlo vredno nekoliko hiljada evra bori za nagradu od oko 15.000 dinara!? Da su veće, možda bi interesovanje među odgajivačima poraslo. Srećom, još uvek ima entuzijazma i sponzora, pa nije prošla godina bez kasačkog dana povodom opštinskog praznika. A nekad ih je bilo više, i to kakvih! Na starom hipodromu kraj Tise znalo se okupiti i po desetak hiljada navijača.

-Ja sam u konjičkom sportu od kad znam za sebe, ostalo mi od oca Ivana, pohvali se Sava.

-Nikad nismo bili bez nekoliko konja, pa sam uz njih rastao. Kobila koju treniram je vlasništvo jedne devojčice, vrlo joj je privržena, pa ću možda njoj, kad nisam svom sinu i ćerki, preneti ljubav za konje i nadmetanje.

Sava Vojnović kraj sulki na bečejskom hipodromu
Sava Vojnović kraj sulki na bečejskom hipodromu

Zna Sava da „nije znanje, znanje znati, već je znanje, znanje dati“. A on nije samo odgajivač i trener kasača, nego i vrsni takmičar – među deset je najboljih vozača dvoprega svih vremena. Ali, i ta atraktivna disciplina, kojom se završavaju kasački dani na vojvođanskim hopodromima, izumire. Skupa je i zahteva veliku umešnost vozača, a takvih je sve manje. Pamti Sava i mnogo lepša vremena, pa mu odmah zasijaju oči.

-Trenutno je jedva dvadesetak radnih konja u Bečeju, a ranije ih je bilo, bar, sto. Vrhunskih sportskih grla najmanje pedesetak, o nekima se pričalo i van granica Juge,  sad smo srećni što ih je dvadesetak, takmičarskih i priplodnih. Još je kod privatnih odgajivača kasača desetak u Drljanu, pet u Bačkom Gradištu, te dvadesetak u štali Bečejca Tibora Deaka, koji je član kluba iz Srbobrana. Tuga me uhvati kad se setim galopera bečejske ergele, čiji sam upravnik bio u najcrnja vremena, kad je PIK „Bečej“ kupio Đorđije Nicović. Mnogo kvalitetnih grla je propalo zbog „gazdarice“, vlasnikove kćeri koja se bavila preponskim jahanjem. No, i tad smo uspevali od 27 priplodnih kobila da godišnje dobijemo 22 ždrebeta, a danas su svi srećni kad ždrebe stane na nejake noge, vajka se Sava Vojnović.

Pune četiri decenije je bio „pikovac“. Samo je dve i po godine radio u ergeli, dok je sve ostalo vreme bio angažovan na raznim poslovima u svinjarstvu. Zbog zakonskih propisa, još tri godine mu ne sleduje puna penzija. Kad je dočeka, biće solidna, ali od silnih obaveza prema konjima ne stigne da kukumavči što mu je ček za četvrtinu manji.

 

 

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Javni interes u fokusu: Informisanjem ka većem ostvarivanju prava građana opštine Bečej“, koji sufinansira opština Bečej

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име