Na prošlim predsedničkim izborima glasao sam, iako tek u drugom krugu, za Nikolića. Držao sam da su se moji nekadašnji ljubimci, demokrate (ne samo one iz DS-a), ulenjili, ukvarili, osilili, i trebalo im se suprotstaviti, pošto-poto. Intimno sam, doduše, računao na jednu malu lepu kohabitaciju, budući da moj želudac, činilo se, nije spreman na štogod više. Sled događaja je, međutim, vodio do formiranja vlade na čelu sa SNS-om. Uz nešto unutrašnje borbe, krize, želudac se ipak umirio.
Čak se pojavila i nekakva blagonaklonost, da ne kažem simpatija. Osećanja su, dakako, nepredvidiva. Ljubav prelazi u ravnodušnost, u mržnju, pa i gađenje. Mržnja u ljubav. Opet, neke ljubavi i mržnje traju doveka. Moja keva, recimo, i danas odlučno negira da je Nikolić njen predsednik, naprosto ne može da podnese da je takav čovek predstavlja. Ne uspevam je ubediti da nas vlastodršci, s obzirom na opštu dezideologizaciju i tehnokratizaciju politike, mogu predstavljati tek formalno, ništa više, kamoli duhovno. Bilo kako bilo, tragikomičan je obrt, ali i pokazatelj stanja/sranja u kojem se društvo nalazi, što smo dočekali da nas takvi likovi vode ka boljitku, a nekih naznaka boljitka ima, ili ih je bar bilo. Znao sam, naime, da je iluzorno u društvu bez sistema insistirati na sistemskom rešavanju problema. Bez dovoljno moćne i odlučne grupe ljudi sistem se teško može iznova podizati. Nevolja je što se moć može zloupotrebiti (kod prvog nosioca te moći dijagnoza „država, to sam ja“ sa sigurnošću je već postavljena), ili naprosto ne iskoristiti. Zamislite samo kolika bi društvena korist bila, upravo za ponovno uspostavljanje sistema, da je, recimo, Vučić naložio – a budući da sistema nema, nema ko drugi ni da naloži – da se afera sa Stefanovićevim doktoratom izvede na čistac. Jer, nisu problematične (samo) greške, već prevashodno reakcije na njih. Valjana i pravovremena reagovanja – to su kameni međaši u društvu, posebno društvu koje se tek pridiže. Afere se, međutim, nižu, gomilaju (nadam se da ih nije potrebno ovde nabrajati), ali reakcije izostaju. Premda i dalje smatram da je dobro, uopšteno gledano, što SNS trenutno ima vlast (a u odnosu prema ključnim problemima društva – partokratiji, položaju radnika, monopolima, itd. – jasno se prepoznaju njeni domašaji), moje srce se ohladilo, više ne ljubi.
Fakat je da smo u okolnostima posredne demokratije tek politički objekti, i da to što ljubimo određenu vlast ili ne, što joj dajemo šansu ili ne (famozno besmislenih prvih sto dana), što nam iritira sluzokožu želuca ili ne, umnogome predstavlja strawberry statement – neko iz uprave Kolumbija univerziteta je tokom studentske pobune krajem šezdesetih rekao da ga studentski zahtevi interesuju koliko i njihovo mišljenje o jagodama. Narod, otud, mora stalno pritiskati vlast, svejedno voleo ovu ili mrzeo. Kritika pri tom mora biti smislena (ako su naši ljubimci u opoziciji, to ne znači da treba idiotski ružiti vlast po svakom (ne) osnovu, ili obrnuto), mora biti totalna, i mora biti permanentna.
Tokom 15-ak godina koliko pratim politiku moje srce se nekoliko puta zanelo, više ili manje fatalno. I još će se zanositi, ne sumnjam. Naprosto je neizbežno uzdati se u ideje i ljude koji obećavaju bolje sutra. A, takoreći, nikada nije kasno da se ljubi strasno. Ili mrzi. Zapravo, sve uzev, mržnja (spram nepravdi) je u politici, uopšte istoriji, verovatno bila plodonosnija nego ljubav, koja je, počesto slepa kod očiju, bivala neopravdano popustljiva prema svojim ljubimcima. Ravnodušnost je, u svakom slučaju, najpogubnija. A ako više ne ljubim, onda svakako nisam ni ravnodušan prema aktuelnoj vlasti. Rekoh i dušu olakšah.
Ivan Kovač
Foto: Danzarella
