Jedan od utemeljivača moderne političke misli, Makijaveli, stekao je zao glas istinoljubivim pronicanjem u pravila političke igre tj. uviđanjem da su politika i moral, u određenim uslovima, a koji i danas važe, međusobno nespojivi. O odnosu morala i politike na zanimljiv način govori i nedavni slučaj prelaska Dušana Jovanovića, odbornika DS-a u bečejskom parlamentu, u LSV.
S obzirom na to da je sličnih slučajeva bilo i ranije, a biće ih nesumnjivo i ubuduće, fer je, čini mi se, da spomenutog političara u daljem tekstu označim promenljivom X. Uostalom, sve je to jedan mali, banalni politički teatar. I to što Liga, bez i najmanjeg pardončića, likuje kako „ponovo ima odbornika u lokalnoj skupštini“ (kao da ga je bila zaslužila!; odnosno kao da je političar X isključivo svojom zaslugom, ličnim renomeom ili koječime, stekao mandat, a ne, pre svega, zahvaljujući stranci ili njenim prvacima), čime je „nastavljen trend konsolidacije LSV-a u Bečeju“. Takođe, politički je teatar, jednako banalan, i to što je istim povodom čelnik lokalnog DS-a, Slobodan Zlokolica (u daljem tekstu Y, iz već navedenog razloga), filozofski zapitan „kakvi to ljudi postajemo?“ (kao da svojevremeno taj isti DS nije oberučke prihvatao članove drugih stranaka, bez ikakvog kriterijuma, pa i samog političara X), odnosno što lamentira nad moralnim posrnućem dojučerašnjeg kolege, sugerišući da je napuštanje stranke koja je u neprilici „poniženje i vrhunska sramota“. Pri tom, nevolja nije jedino u tome što je lokalni DS, krivo procenivši kandidate na svojoj listi, nekolicinu ovih potom izgubio, nego, pre svega, što je takve prevrtljivce uopšte preporučio svojim glasačima. Dakle, nisu obmanuli samo sebe, nego i narod, a to je, čini mi se barem, malčicke veća odgovornost. U Bečeju je, dakle, sličnih slučajeva poprilično bilo, čak i s neuporedivo sumnjivijim okolnostima, upravo gadnijim i koruptivnijim, te je svako posebno zgražavanje političara Y, ako ne licemerje – naivnost nije zasigurno – a ono makar igranje uloga, da ne kažem scensko prenemaganje, u profesionalnom političkom teatru. Jer, kada je Makijaveli ukazivao na nespojivost politike i morala, istovremeno je držao da privid moralnosti mora ostati.
Naime, da bi postigao uspeh, političar/vladalac ne sme biti moralan, jer ni drugi nisu moralni, ali se itekako mora takvim praviti. Uloge, i to uloge besprekorno časnih i plemenitih ljudi, političari igraju tako što najčešće ne govore u sopstveno ime (kažu „mi“), što nemaju svoje lično mišljenje, kamoli kritičko spram sebe ili stranke, što ne priznaju, osim u krajnjoj nuždi, greške i odgovornost u bilo čemu (uloge su date unapred, takoreći već zadate u didaskalijama univerzalnog političkog igrokaza). S obzirom na to da su, po prirodi stvari, poslušnici, političari obično ni ne šušnu o bilo kakvom svom neslaganju, sve dok ne obrnu stranački ćurak, a to čine namah, bez nagoveštaja, posle čega opet postaju savršeno poslušni. I tako, pojedini, unedogled. Danas, uostalom, ti prelasci i ne mogu biti posebno drastični, politički šokantni, s obzirom na to da se svekolika ideologija većine stranaka, a svih parlamentarnih bez razlike, svodi naprosto na to da „Srbiji bude bolje“. Napokon, i sam je Đinđić – a na njega se kad god uzmognu pozivaju i DS i LSV – ustvrdio jednom prilikom, na Makijavelijevom tragu, da onaj ko traži moral u politici treba da ide u crkvu. Đinđić, naravno, nije bio naivan da pomisli kako u crkvi zaista ima više morala nego na (bilo kom!) drugom mestu, kao što, isto tako, nije mislio ni da politici, ako je već nespojiva s moralom, nisu potrebna ni bilo kakva pravila. Zapravo, ovdašnjoj politici, nedozreloj i s mizernom tradicijom parlamentarizma, umnogome nedostaje kultura, odnosno jasna pravila i dobri običaji.
Tu, dakle, nije problem tek interesdžijski karakter politike (interesi, napokon, nisu samo lični, nego i kolektivni), čak nije toliko problematično ni dvoličenje političara koje je neizbežno, već nepostojanje elementarnih pravila ponašanja u politici. Političar X, recimo, nije našao za potrebno da iole suvislo objasni javnosti zbog čega je prešao u drugu stranku, makar onima koji su (navodno) glasali upravo za njega, čime ih je grubo potcenio. Uostalom, političar X je iz sasvim opravdanih razloga mogao da promeni stranku – zbog programskog razmimoilaženja, rđavih međuljudskih odnosa itd. Ipak, da se najčešće radi o pukom poslovnom aranžmanu, karijerističkoj ruci koja ruku mije, iščitava se iz okolnosti da političar u novoj stranci obično ne „nosi vodu“, nego dobija funkciju, srazmerno visoku (ukoliko protivusluga za mandat, ili štogod drugo, nije već kakve druge prirode). A osim insistiranja na uspostavljanju pravila u političkom životu, bitno je i ne poverovati u glumatanje političara, shvatiti zakonitosti te otužno banalne dramaturgije i razbiti scensku iluziju kojoj, iznova i iznova, svesno i rado dajemo poverenje. Na kraju krajeva, političkom promiskuitetu ne prepuštaju se samo političari, nego i novinari, analitičari, intelektualci, pa i, često nemilice, sam narod koji, osim što želi biti u pobedničkom timu, katkad odlučuje i da naprosto razmeni svoj glas za paket viršli i pašteta. Šta reći, napokon, za nagli kopernikanski obrt SRS-a u SNS koji je poslušnički ispratila i ogromna množina članstva i simpatizera?! Kakva su to crna ubeđenja, uopšte političke svesti?! Ali to je već neka druga (o)tužna tema.
Ivan Kovač
