Autor: Dušan Štrbac
Način na koji mediji izveštavaju o migracijama značajno utiče na to kako javnost razume ovaj kompleksan društveni fenomen. Izbor tema, sagovornika, naslova i fotografija oblikuje percepciju publike, često snažnije nego same činjenice. U javnom prostoru migracije se neretko predstavljaju kroz pojednostavljene ili senzacionalističke narative, što može uticati na stavove građana i produbiti postojeće društvene podele. Istovremeno, profesionalno, odgovorno i kontekstualno izveštavanje može doprineti boljem razumevanju migracionih procesa i njihovog uticaja na društvo.
Upravo zato je važno uključiti različite perspektive — od akademske zajednice, preko novinarskih i profesionalnih udruženja, do organizacija koje se bave analizom medijskog sadržaja i razvojem medijske pismenosti. Svaka od ovih perspektiva doprinosi potpunijem razumevanju načina na koji nastaju medijski narativi, ali i njihovog uticaja na društvo.
Posebno mesto u tom kontekstu ima i rad portala Fake News Tragač, koji se sistematski bavi analizom medijskog izveštavanja, identifikovanjem dezinformacija i ukazivanjem na manipulativne prakse u javnom prostoru. Njihov rad doprinosi razvoju kritičkog mišljenja i pomaže građanima da bolje razumeju kako nastaju i šire se pogrešne ili iskrivljene informacije.
O ulozi medija u formiranju javnog narativa o migracijama govorili su prof. dr Natalija Perišić sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Dinko Gruhonjić, programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine, kao i Ivan Subotić, urednik portala Fake News Tragač.
O tome kakvi narativi o migrantima dominiraju u medijima, kako prepoznati dezinformacije i kakav uticaj senzacionalizam ima na društvo, govorio je Ivan Subotić, urednik portala Fake News Tragač.
Govoreći o najčešćim medijskim narativima, Subotić ističe:
„To svakako zavisi od medija koji ih plasiraju. U mejnstrim tabloidinim medijima koje najčešće pratimo tokom portage za dezinformacijama migranti su često predstavljeni kao unutrašnji problem država Evropske unije i pogotovo Skandinavije. Ovde uglavnom najveći problem nisu dezinformacije vezane za same migrante već selektivno izveštavanje o negativnim primerima inkluzije migranata u društva evropskih zemalja. Često su same vesti tačne, ali se ukupno gledano čini kao da su migracije problem s kojim Evropa ne može da se nosi i da migranti sa sobom donose isključivo nevolje. U realnosti postoje negativni, ali naravno i pozitivni primeri uključenosti migranata u sisteme evropskih država“.
Objašnjavajući razliku između dezinformacija i manipulativnog predstavljanja činjenica, on navodi:
„Dezinformacije su, po definiciji, namerno plasirane neistinite informacije. S druge strane, manipulacije činjenicama predstavljaju istinite informacije stavljene u pogrešan ili iskrivljen kontekst. Dakle, ukoliko uočimo manipulativno predstavljene istinite informacije, znamo da se radi o manipulaciji činjenicama. Ukoliko su u pitanju netačne informacije i postoji namera da se one plasiraju kako bi obmanule javnost, onda znamo da se radi o dezinformacijama. Namera se prepoznaje ukoliko dezinformacija služi određenom, širem propagandnom narativu“.
Kada je reč o uticaju senzacionalističkih naslova, Subotić naglašava:
„S obzirom na to da su naslovi najčitaniji deo vesti smatram da mnogo utiču na percepciju teme migracija. Često se događa da senzacionalistički naslovi podrazumevaju klikbejt ili čak manipulaciju pa slika o migracijama može biti iskrivljena kod čitalaca. Verujem da mnogi čitaoci ne istražuju dublje o ovoj temi, te da često ‘zdravo za gotovo’ uzimaju senzacionalističke naslove koji ih mogu dovesti u zabludu.“
Govoreći o dugoročnim posledicama ovakvog izveštavanja, dodaje:
„Mislim da posledice ovakvog izveštavanja mogu biti značajne. Čini mi se da se, recimo, Hrvatska već suočava sa njima nakon velikog priliva radnika iz udaljenih zemalja poput Nepala. Kada je društvo izloženo gotovo isključivo negativnim vestima o delima migranata u različitim zemljama Evrope očekivano je da reakcije pojedinaca u društvu prema strancima u sopstvenoj zemlji budu negativne. Mislim da je od izuzetnog značaja da se o migracijama više govori i da se u medijima stvara realna slika o njima. Priliv stranih radnika je nešto što se već dešava u našoj zemlji i on će, verovatno, biti još veći. Kako bismo izbegli negativne reakcije društva na ovu pojavu moramo na vreme početi da radimo na menjanju slike o ovoj, novoj društvenoj grupi u medijima“.
Kretanje ljudi je deo savremenog sveta. Ljudi menjaju mesto stanovanja zbog posla, bezbednosti, obrazovanja ili boljih životnih uslova. To je globalna pojava koja utiče na društva širom sveta — i na lokalne zajednice.
Način na koji mediji pišu o ovoj temi snažno utiče na to kako javnost razume procese kretanja ljudi i dolaska u nove sredine. Mediji ne prenose samo informacije. Oni biraju koje će vesti objaviti, koje detalje će naglasiti i kakav ton će koristiti. Upravo ti izbori oblikuju sliku koja dolazi do publike.
Kako nastaje vest?
Mediji svakog dana primaju veliki broj informacija. Ne može sve da bude objavljeno. Zato se pravi izbor.
Na taj izbor utiču uredničke odluke, dostupnost podataka, rokovi i širi društveni kontekst. Ono što se objavi postaje deo javnog razgovora. Ono što ostane neobjavljeno ostaje izvan pažnje.
Na taj način postepeno nastaje dominantna slika o ovoj temi.
Kako se oblikuje poruka?
Isti događaj može biti predstavljen na različite načine. Sve zavisi od toga šta se naglasi.
Dolazak ljudi u novu sredinu može biti prikazan kao bezbednosno pitanje, kao humanitarna priča ili kao društveni izazov. Naslovi, izbor sagovornika i ton teksta imaju veliku ulogu u tome kako će publika razumeti poruku.
Zato je važno da izveštavanje bude jasno, precizno i zasnovano na činjenicama.
Kada pojednostavljivanje postane problem
Ova tema je složena. Uključuje različite razloge odlaska, različite puteve i lične priče.
U medijima se ponekad pojavljuju pojednostavljeni prikazi. Ljudi se mogu predstavljati samo kroz jedan aspekt — kao problem ili kao pretnja. Kada se takav pristup ponavlja, može doprineti stvaranju predrasuda i jačanju podela u društvu.
Zato je važno prikazati širu sliku i dati kontekst.
Uloga fotografija i video sadržaja
Vizuelni sadržaj ima snažan uticaj. Jedna fotografija često oblikuje prvi utisak o vesti.
Izbor slike može pojačati poruku teksta, ali i promeniti način na koji je čitalac doživljava. Zato je odgovoran izbor fotografija važan deo profesionalnog izveštavanja.
Slike mogu doprineti razumevanju, ali i podstaći emocije — i zato moraju biti pažljivo birane.
Kako se o ovoj temi govori u svetu?
Pristupi se razlikuju od zemlje do zemlje.
U nekim državama naglasak je na bezbednosti i kontroli granica. U drugim se više govori o ljudskim pravima i integraciji. U pojedinim regionima naglašava se ekonomski aspekt i potrebe tržišta rada.
Politički i društveni kontekst snažno utiče na način izveštavanja i ton javne debate.
Regionalni kontekst
Na Balkanu je ova tema česta, posebno zbog tranzitnih ruta ka Evropskoj uniji. Region je deo puta kojim prolaze mnogi ljudi u potrazi za sigurnošću ili boljim uslovima života.
U medijima se često govori o izazovima tranzita, kapacitetima prihvatnih centara i reakcijama lokalnih zajednica. Tema je prisutna i u javnim i političkim raspravama, što dodatno utiče na način njenog predstavljanja.
Zato je važno da izveštavanje ostane profesionalno, uravnoteženo i zasnovano na proverljivim informacijama.
Zašto je odgovorno izveštavanje važno?
Način na koji se o ovoj temi govori može doprineti razumevanju, ali i podsticati podele.
Odgovorno izveštavanje podrazumeva tačne informacije, jasan jezik i izbegavanje dramatizacije. Takođe je važno uključiti različite glasove — uključujući ljude koji su direktno uključeni u ove procese, kao i stručnjake.
Kada se predstavi širi kontekst, javnost dobija potpuniju i realniju sliku. To doprinosi kvalitetnijem razgovoru u društvu.
Mladi i digitalni prostor
Danas se o ovoj temi najčešće govori na društvenim mrežama. Informacije se brzo šire. Ponekad i brže nego što se proveravaju.
U takvom okruženju mladi imaju važnu ulogu. Oni nisu samo publika. Oni su i kreatori sadržaja. Način na koji dele informacije, komentarišu i učestvuju u online razgovorima utiče na javni prostor u kome svi živimo.
Projekti koji povezuju medije i mlade doprinose jačanju medijske pismenosti i odgovornog stvaranja sadržaja. Kada mladi razumeju kako nastaje vest i kako se oblikuje poruka, lakše prepoznaju senzacionalizam i stereotipe — i mogu doprineti kulturi dijaloga zasnovanoj na činjenicama i poštovanju.
Inače, u javnom diskursu pojmovi poput migranata, tražilaca azila i izbeglica često se koriste kao sinonimi, iako označavaju različite kategorije. Migranti najčešće odlaze iz ekonomskih razloga, dok tražioci azila i izbeglice traže zaštitu zbog rata, progona ili ugroženosti. Ova terminološka nepreciznost utiče i na način na koji javnost razume migracije.
O uticaju medijskog izveštavanja na percepciju migranata u Srbiji govorila je prof. dr Natalija Perišić sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koja posebno ističe značaj medijskih narativa u društvu u kojem lični kontakt sa migrantima često izostaje.
„Medijski narativi su izuzetno važni za percepciju migranata u Srbiji, a možda su i ključni. Najveći broj stanovnika Srbije nikada nije ostvario kontakt sa tražiocima azila, koji su već duže vreme i „ispod radara” stoga što ih ima u veoma malom broju u Srbiji. S druge strane, radnici migranti su u Srbiji u mnogo većim brojevima, viđamo ih kao vozače u gradskom prevozu, čistačice u mnogim ustanovama, dostavljače hrane, radnike u inostranim kompanijama. Međutim, stanovnici u Srbiji ni sa njima nemaju kontakt i čini se da živimo u paralelnim kolosecima. Stoga su medijski narativi važni i stanovništvo ih doživljava kao neku vrstu potvrde sopstvenog mišljenja (koje nije zasnovano na čijnenicama, nego je intuitivno)“.
Govoreći o uticaju senzacionalističkog izveštavanja na proces socijalnog uključivanja migranata, ona dodaje:
„Izveštavanje u medijima je generalno senzacionalističko, pa tako i o migrantima, što nema pozitivan uticaj na percepciju lokalnog stanovništva. Takvo izveštavanje ne samo da loše utiče na njihovo socijalno uključivanje, nego je prepreka za njihovo socijalno uključivanje. Pri tome, važno je da u Srbiji mehanizmi socijalnog uključivanja i inače pate od brojnih nedostataka: tako društvo ne uspeva da uključi Rome, ljude u situaciji beskućništva, osobe sa invaliditetom i mnogo druge domicilne kategorije, da ne pominjemo njihovu nemoć pred migrantima koji se nekako često smatraju tzv. „drugim“.
Ukazujući na širi društveni kontekst, Perišić naglašava:
„Dezinformacije i govor mržnje u javnom prostoru kreiraju strah i kod domicilnog i kod migrantskog stanovništva. Oni suštinski onemogućuju kreiranje kohezivnih zajednica – zajednica u kojima je svakom članu važno blagostanje preostalih članova. Dodatno, oni stvaraju i tzv. moralnu paniku. Tako imamo situacije da se na osnovu neproverenih navoda, koji se na kraju pokažu i kao netačnima, pokreću brojne kampanje protiv migranata, poput toga da uzimaju radna mesta domaćem stanovništvu, da ih domaće stanovništvo ne želi u svojim susedstvima i slično“.
Na kraju, upućuje poruku mladima koji žele da razumeju i analiziraju medijski sadržaj:
„Otvorite svoje oči i svoja srca, pogledajte kako zaista migranti žive i videćete da se između sebe razilikuju toliko koliko se i svi mi razlikujemo između sebe, te da žele isto što i svi mi: miran i pristojan život“, poručuje profesorka Natalija Perišić.
O kvalitetu medijskog izveštavanja i profesionalnim standardima govorio je Dinko Gruhonjić, programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine, koji ukazuje na neujednačen pristup ovoj temi u domaćim medijima.
„Kvalitet izveštavanja o migracijama u Srbiji je vrlo neujednačen. Manji broj profesionalnih i nezavisnih medija pokušava da ovu temu obrađuje kontekstualno, uz uvažavanje međunarodnih standarda i etičkih smernica. Međutim, u značajnom delu medijskog prostora migracije se prikazuju senzacionalistički i bez šireg društvenog, humanitarnog i pravnog konteksta.
Migranti se često predstavljaju kao bezlična masa ili kao bezbednosni problem, dok se retko čuju njihove lične priče, razlozi migracije ili kompleksnost migracionih procesa. Takav pristup doprinosi stereotipizaciji i stigmatizaciji“.
Ukazujući na najčešće profesionalne propuste, dodaje:
„Najčešći profesionalni propusti su senzacionalizam, korišćenje generalizujućeg jezika koji podstiče predrasude i nedostatak provere informacija. Migracije se često prikazuju kroz „dramatične“ naslove, dok se činjenice pojednostavljuju ili izvlače iz konteksta. Simplifikacija kompleksnih društvenih problema gotovo uvek vodi ka stvaranju konfliktnog narativa.
Drugi čest problem je odsustvo glasova samih migranata. Oni se retko pojavljuju kao sagovornici ili kao ljudi sa konkretnim iskustvima, već uglavnom kao objekti izveštavanja. Takođe, neretko se koriste stereotipi koji migracije automatski povezuju sa kriminalom ili bezbednosnim pretnjama, iako takve tvrdnje često nisu potkrepljene relevantnim podacima“.
Govoreći o uticaju političkih i tržišnih faktora, Gruhonjić ističe:
„Način na koji se migracije predstavljaju u medijima često je rezultat kombinacije političkih i tržišnih pritisaka. U politički polarizovanom okruženju migracije se lako pretvaraju u instrument populističke političke mobilizacije ili u temu kojom se skreće pažnja sa drugih društvenih problema.
Istovremeno, senzacionalistički pristup migracijama često proizlazi iz tržišne logike medija, jer dramatični i konfliktni narativi navodno privlače veću pažnju publike i generišu veću čitanost i gledanost“.
Kada je reč o unapređenju izveštavanja, naglašava:
„Unapređenje izveštavanja zahteva nekoliko stvari. Pre svega, potrebno je dosledno primenjivati profesionalne standarde i smernice za etičko izveštavanje o migracijama koje su razvile međunarodne organizacije i novinarska udruženja.
Važno je i sistematsko obrazovanje novinara o migracionim procesima, međunarodnom pravu i humanitarnim aspektima migracija. Takođe, redakcije bi trebalo da više prostora posvete kontekstualnom novinarstvu i ličnim pričama migranata, jer to pomaže publici da razume kompleksnost ove teme“.
Ilustrujući probleme u praksi, Gruhonjić upozorava:
„U praksi se često mogu videti naslovi u kojima se migranti kolektivno predstavljaju kao „pretnja“ ili „problem“, bez jasnih podataka i bez uvida u realnu situaciju. Takođe, pojedinačni incidenti ponekad se generalizuju tako da stvaraju utisak da predstavljaju pravilo, a ne izuzetak. Takvi obrasci izveštavanja doprinose širenju straha i predrasuda, umesto da javnosti pomognu da razume društvene procese koji stoje iza migracija“.
Dodatno ukazuje na širi društveni okvir:
„Takav način izveštavanja predstavlja klasičan primer stvaranja moralne panike u medijima, gde se kompleksan društveni fenomen pojednostavljuje i dramatizuje kako bi se proizvela snažna emocionalna reakcija publike. Ovako, migracije u medijima često funkcionišu kao projekciono platno za društvene strahove, pa način izveštavanja više govori o stanju društva nego o samim migrantima“.
Profesionalno novinarstvo kao ključ poverenja
Migracije su složen društveni proces koji ne može biti objašnjen kroz pojedinačne incidente, dramatične naslove ili pojednostavljene narative. Upravo zbog toga odgovornost medija u izveštavanju o ovoj temi ima poseban značaj.
Kako ističu sagovornici u ovom tekstu, način na koji se o migracijama govori u javnom prostoru često oblikuje percepciju ljudi koji sa migrantima gotovo da i nemaju direktan kontakt. Zbog toga medijski sadržaji neretko postaju glavni izvor informacija, ali i prostor u kojem se formiraju stavovi, strahovi i očekivanja.
Profesionalno novinarstvo, zasnovano na proverljivim činjenicama, kontekstu i različitim perspektivama, može doprineti boljem razumevanju migracionih procesa. Sa druge strane, senzacionalizam, generalizacije i nedostatak konteksta mogu produbiti predrasude i društvene podele.
U vremenu kada se informacije brzo šire, posebno na digitalnim platformama, odgovornost za kvalitet javnog diskursa ne leži samo na medijima. Ona pripada i publici, a posebno mladima koji sve češće postaju i kreatori sadržaja. Razumevanje načina na koji nastaje medijska poruka prvi je korak ka odgovornijem informisanju i konstruktivnijem društvenom dijalogu.
Ova priča je jedna od 12 koje se realizuju u okviru aktivnosti koju sprovode Populacioni fond Ujedinjenih nacija (UNFPA) i Fondacija Ana i Vlade Divac kroz Projekat „Mladi za inkluziju, jednakost i poverenje” (Youth 4 Inclusion, Equality and Trust) u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), UNESCO i UN Women, a uz finansijsku podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Stavovi izraženi u ovom tekstu (videu, publikaciji itd) su stavovi autora/ki i ne predstavljaju nužno stavove UNFPA, Ujedinjenih nacija niti bilo koje od pridruženih organizacija.
