Dva „krivca“ Vidosav Janković i mr Boško Brzić | Foto: Vlastimir Jankov
Dva „krivca“ Vidosav Janković i mr Boško Brzić | Foto: Vlastimir Jankov

Vidosav Janković (1936 – 2017.)

Mnogi Bečejci će se iznendaditi ovom „in memoriamu“ i zapitati ko je Vidosav Janković?

Odmah da otklonimo dilemu. Reč je o „naftašu“ iz Budisave, koji nije zaboravio Bečejce. Autor je knjige „Šta tu huči u Bečeju“ u kojoj je na vrlo dokumentovan način ispričao priču o „bačkom vulkanu“ koji je pre pola veka „tresao“ Bečej i okolinu. Knjigu je posvetio, kako mi je rekao 2012. godine, građanima Bečeja, jer su punih sedam meseci živeli u strahu, slušajući podmuklo hučanje pobesnele erupcije gasa u Medenjači. On je napisao knjigu u pomen onima koji su ostavili svoje živote u koritu Mrtve Tise, a mi ovaj rukopis, objavljen 28. novembra 2012. godine u novosadskom „Dnevniku“, sa promocije pomenute knjige ponavljamo u pomen dobrog i plemenitog čoveka Vidosava Jankovića, koji je 12. januara preminuo u 81. godini života.

U znaku tri „desetke“

Zatitrala su mnoga srca Bečejaca 29. marta ove godine (2012.), jer je došlo do erupcije prilikom bušenja bunara sa žutom vodom u Donjem gradu, neposredno uz zgradu OŠ „Petefi Šandor“ i istoimenog Doma kulture. Oni vremešni su se setili 10. novembra 1968. godine, kada je oko 14.45 sati u ataru Medenjače, uz samo gradsko naselje, proradio „Bački vulkan“, zatim 10. aprila kada se četvoro Bečejaca ugušilo od ugljendioksida i, najzad, 10. juna 1969. godine, jer je tada oko 9.30 sati erupcija stala. Pričalo se tada o tri „desetke“ i da to nije slučajno. Ustvari, nikad ništa nije slučajno, samo što ljudski um, i pored svakodnevnog napredovanja u sferi novih saznanja, ne može da pojasni neka dešavanja.

Događaj od pre 44 godine aktuelizovan je i 10. novembra ove godine u 14.45 sati, na dan i u vreme kada je aktiviran „Bački vulkan“, prilikom promocije knjige „Šta to huči u Bečeju“ penzionisanog rudara i naftaša Vidosava Jankovića iz Budisave.

– Priznajem, ja sam „krivac“ što se o „Bačkom vulkanu“ i na ovakav način razgovara. Ali, i od mene ima većeg „krivca“. To je autor romana dokumenta, koji se čita, kako to „naftaši“ imaju običaj da kažu, „u cugu“. Sve se desilo nekako iznenada. Slučajno. Vidosav me zaustavio na ulici, uljudno se predstavio i zamolio da pročitam i procenim da li njegov rukopis nešto vredi. Odmah mi je naglasio da do sada nikada ništa nije objavljivao, ali da je dosta čitao. Stavio sam njegov rukopis na moj radni sto i… Imao sam brojne slične slučajeve, pa kada sam čitao, primera radi, tu poeziju, što bi moji Koviljčani rekli, creva su mi se „privrćala“. Prošlo je mesec dana, a ja nisam ni otvorio ono što mi je Vidosav dao. Jedno veče odlučim da vidim šta je to, počnem da čitam, zainteresujem se i uzmem crvenu olovku da odmah neke stvari ispravim i ne ispustim rukopis dok nisam došao do kraja. Bilo je tu grešaka, ali rečenice su bile jasne, radnja zanimljiva, likovi i događaj autentični… Kada sam malo odremao, pozvao sam Vidosava, rekao mu da sam ja oduševljen tekstom i pitao ga da li ima para da se to štampa. U tome je moja „krivica“, rekao nam je priređivač pomenute knjige mr srpskog jezika Boško Brzić.

Snosi mr Boško Brzić krivicu i što je došlo do promocije knjige. Pročitao je u prvoaprilskom nedeljnom broju našeg lista tekst u kom sam napravio paralelu i između aktuelne i one od pre 44 godine erupcije. Pozvao me i rekao da će mi poslati knjigu koja govori o „Bačkom vulkanu“. I ja sam je pročitao „u cugu“ i odmah mi se rodila ideja da je u Bečeju promovišemo u vremenu kada je sve počelo. Ideju je oberučke prihvatio direktor NIS a.d. Pogon Bačka u Bečeju Dragan Mitić i autor Vidosav Janković se našao na novim, njemu nepoznatim, „mukama“. Lakše mu je, čini nam se, bilo u Aleksinačkim rudnicima ili na naftnim bušotinama, nego na promociji knjige u Narodnoj biblioteci Bečej.

Upozorio nas je Vidosav da nije navikao na ovakve skupove, ali ako se mora… Malo po malo i brzo se Vidosav uklopio. Ne samo da je imao uspešnu konverzaciju s prisutnima na promociji knjige, nego je posle potpisivao kupcima njegovog „prvenca“ kao iskusni romanopisac.

– Ovo je istinita priča o novosadskim bušačima Naftagasa, terenskim radnicima koje niko nije voleo. Po načinu života, to su savremeni nomadi. Mnogi ih smatraju skitnicama, pijancima i kurvarima, a niko ih ne pita kada su bili kod kuće, stavili svoje dete na koleno, pojeli tanjir domaće supe ili prespavali sa svojom ženom u toplom krevetu. Ovu knjigu sam posvetio građanima Bečeja, koji su punih sedam meseci živeli u strahu i slušali podmuklo hučanje pobesnele erupcije gasa u Medenjači. Svi dugujemo zahvalnost onima što ukazaše nesebičnu pomoć u zaustavljanju erupcije. Ja lično i supruzi Malini i trima kćerima, što brinuše o meni. Najzad, knjiga je i pomen onima koji su ostavili svoje živote u koritu Mrtve Tise, napisao je u Vidosav Janković u predgovoru svoje knjige.

Zanimljivo je da je knjiga nastala 1970. godine. U vreme lečenja Vidosava Jankovića u Institutu za tuberkulozu i druge grudne bolesti u Sremskoj Kamenici. Pričao je rudaru iz Bosne šta ga je zadesilo u Bečeju i paralelno sve stavljao na papir. Olakšano mu je bilo što je tokom erupcije u Bečeju svakodnevno vodio dnevnik dešavanja. Ali, i bez toga svaki detalj mu se duboko urezao u pamćenje, pa i dan danas s lakoćom rekonstruiše svaki momenat. Posle je, zahvaljujući čitanju u slobodnom vremenu, sve preradio da ne bude u vidu dnevnika i tako je nastao roman. Međutim, nije imao hrabrosti da rukopis bilo kome ponudi na štampanje.

– Najvažnije je da sam, koliko toliko, uspeo da sačuvam zdravlje i sve od zaborava, ali odmah posle erupcije nije ni bilo vreme da se o tome priča. Uz to, neko bi pomislio kako mi je stalo do popularnosti, jer sam spasio sigurne smrti čitavu porodicu kobnog aprilskog dana. A ja sam samo smatrao da je to, iako smo sve upozoravali još od jeseni da u slučaju opasnosti moraju da se avakuišu što dalje od bušotine, moja obaveza. Umalo da i sam zbog toga stradam. Video sam u dolini Mrtve Tise beživotna tela, ali i jednog muškarca kome je krv udarila na usta. Pošao sam da i njemu pomognem, a onda osetio da ostajem bez daha. Na svu sreću, kolega je uspeo da me izvuče na sigurno.      

I tako je Vidosav Janković dočekao penziju u Naftagasu. Možda malo kasno, ali sam je za to kriv, njegovi „naftaši“ će saznati da je, uz savesnost na poslu, vičan i pisanju. Jer, posle bečejske promocije knjige „Šta to huči u Bečeju“, očekuje se da će se isto desiti i u novosadskom sedištu NIS. Imajući u vidu da je bečejska promocija bila na dan početka „Bačkog vulkana“ 10. novembra u 14.45 sati, novosadska bi mogla biti 10. juna u 9.30 sati, kada se podrhtavanje tla u Medenjači zaustavilo.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име