Milen Vesović, novinar iz Bačkog Gradišta, još kao dete je postao osoba sa invaliditetom, i uprkos tome uspeva da odgovori na sve radne zadatke i da bude aktivan u zajednici.
Kako si se odlučio za novinarsku profesiju?
– Od osnovne škole sam se zainteresovao za politička zbivanja u našoj zemlji i upravo je politika ta koja je najzaslužnija što sam danas novinar, iako danas najmanje pišem o politici. Pre studija pisao sam kolumne za novine Ekonomsko-trgovinske škole u Bečeju „Momenat mladih“, pa sam u to vreme odlazio često na različita vannastavna predavanja i sve je to uticalo da se sklopi nega slagalica u mojoj glavi i da me usmeri ka žurnalizmu.
Kolika je bila podrška okoline u vezi sa odabirom zanimanja?
– Iskreno, u tom trenutku i nisam nešto razmišljao o okolini i njihovim reakcijama na moje potencijalno zanimanje. To sam zacrtao i danas se sa manje ili više uspeha bavim tim poslom.
Šta najvise voliš u vezi sa ovim poslom?
– Dinamičnost posla. Svaki dan se dešava nešto novo i upoznaju se novi ljudi.
Kako izgleda tvoj radni dan?
– Prvo što uradim kada ustanem – proverim društvene mreže i stanje u „inboksu“. Ako nema novih dojava i informacija onda se posvetim nekim planiranim aktivnostima, odnosno odlasku na teren ili istraživanju nekih priča koje sam ranije planirao da obradim. Uglavnom mi je vremenski raspoređeno da pre podne radim za „Blic“, a posle podne za „Puls“ i posao u te dve redakcije se dosta razlikuje jer se u „Blicu“ bavim gradskom hronikom, a u „Pulsu“ estradnim dešavanjima.
Koji je tvoj najdraži intervju/istraživačka priča?
–Intervju sa Tanjom Červenko, sestrom ubijene Vladislave Červenko. To je razgovor koji mislim da ću pamtiti do kraja života jer je bio poprilično emotivan. Nije meni drago što sam ja o toj temi morao sa njom da pričam, već mi je bilo važno da se čuje ta strana u pravom smislu i da se javnosti objasni kako je Vladislava ubijena i šta je tome prethodilo, kako se takvi slučajevi ne bi više ponavljali. Taj slučaj je opomena za sve nas, društvo, državu…
Imaš li uzora u novinarstvu?
–Nemam uzore, ali postoje osobe koje jako poštujem u ovom poslu. To su Olja Bećković i Boško Jakšić iz „Politike“.
Da li si imao neke poteškoće u toku školovanja, s obzirom na to da ti je kretanje otežano? Ako jesi, kakve?
–U Ekonomskoj-školi u Bečeju sam imao veliku podršku direktorice Gordane Kovačev, razredne Olivere Divljak i svojih kolega, koji su me, kada je to bilo potrebno, podizali na sprat i svima njima sam zahvalan. Na Filozofskom fakultetu je sve prilagođeno osobama sa invaliditetom tako da sam tokom studija sve mogao da radim sam.
Da li si ikada osetio neki vid diskriminacije, bilo kada i bilo gde?
–Bile su to neke sitnice, kojima nikada nisam pridavao neki veliki značaj. Bez obzira na sve uvek sam se borio i sam rušio predrasude.
Da li si zadovoljan kako je osobama sa smetnjama u kretanju i sa invaliditetom omogućen pristup objektima i javnim ustanovama u opštini Bečej?
–Dovoljno je da se pogleda zgrada opštine Bečej i da osoba sa invaliditetom ne bude zadovoljna. Gotovo nijedna javna ustanova nije prilagođena ili su postavljene neke rampe koje ne mogu da se koriste.
Kolike su, prema tvojoj oceni, šanse osobi sa invaliditetom u pogledu zaposlenja u Srbiji? Da li, po tvom mišljenju, zaista funkcionišu podrška i olakšice koje država nudi?
–Gotovo nikakve kao ni šanse većine građana u ovoj zemlji. Svi su ovde u sličnoj poziciji, pa bili oni Srbi, Mađari, pravoslavci, katolici, osobe sa invaliditetom, dijabetičari ili neka druga grupa ljudi. Trenutno uopšte nisam optimista.
Kako vidiš sebe za 10 godina?
–Pa, s obzirom na sve okolnosti u društvu, biću srećan ako za deset godina budem uopšte živ.
Da li imaš neku poruku za mlade koji žele da ostvare svoj san?
–Savetovao bih im da odrede sebi koliko su zaista spremni da se žrtvuju za svoj san i neka na vreme procene koliko je njihov san ostvariv u realnom životu.
Kristian Poljak, polaznik obuke „Pokreni mehanizam“
