Devetnaestogodišnja Milena Švonja uspevala je i ranije da spoji kik boks i klasičnu muziku, a već mesecima uz rešenost i dobru organizaciju, i naravno uz mnogo truda, uspeva da uz obaveze na fakultete i dalje niže sportske uspehe.
Do skoro juniorka mlada Bečejka uspela je da osvoji zlatne medalje na evropskom i svetskom prvenstvu za juniore. Pored toga, osvojila i prvenstvo Vojvodine, ali dva puta u dve discipline prvenstvo države i prvenstvo Balkana. Od ove godine je seniorka i već se okitila zlatom i srebrom na dva seniorska državna prvenstva u k-1. S obzirom na to da je Milena lane bila starija juniorka, imala je pravo da radi i seniorska prvenstva, tako da ima i dva zlata u lou kiku. Trenutno se priprema za prvenstvo države u lou kiku i za prvenstvo Vojvodine, koje bi moglo da bude organizovano krajem maja u Bečeju, što Švonji posebno znači. Naime, Milena već nekoliko meseci ne boksuje za klub u kome je stasala, već je članica novosadske Vojvodine.
O tome zašto je promenila klub, kako uspeva da svakodnevno balansira obaveze i aktivnosti, kao i o drugim temama razgovarali smo sa ovom trofejnom sportistkinjom i studentkinjom pejzažne arhitekture na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.
Kakvi su utisci što se novog kluba tiče?
– Pošto sam se preselila u Novi Sad zbog studiranja, krenula sam sa treninzima u Klub borilačkih sportova Vojvodina, i takođe sam krenula da se takmičim za njih. Osećam se odlično u novom klubu, viđam sve svoje drugare svaki dan, a koje sam viđala samo par puta godišnje, atmosfera je sjajna, treninzi i treneri su sjajni.
Da li ti je bilo teško da napustiš Kik boks klub Bečej?
– Ne bih rekla da mi je bilo teško, već više da je trebalo vremena da se prilagodim na malo drugačije. Prvo nije više bilo mog trenera Žareta i poznatog glasa kako na treningu tako i na takmičenjima. To mi je i najteže palo. A i sistem treninga je drugačiji nego kod kuće. Naravno u početku nisam ni stizala da treniram redovno, ali malo po malo sam se navikavala.
Završila si muzičku školu, odsek klavir. Kako to izgleda izvoditi klasicnu muziku, a posle valja udarati u vreću, ali i u protivnike?
– Većini je to nespojivo, ali ja sam volela obe stvari da radim, tako da nisam pravila ogromnu razliku. Samo sam morala da budem malo nežnija u muzici.
Uspela si ispitne obaveze da rešiš već u januarskom roku. Kako uspevaš da postigneš obaveze na fakultetu i da se ozbiljno baviš sportom?
– Samo dobra organizacija, i da se odrede prioriteti. Trudim se da rešavam malo po malo obaveze na fakultetu, kako dolaze. Da ne budem kampanjac i onda stignem ostalo. I uvek koristim priliku ako nešto može da se završi pre samog kraja i roka. I ako to uspete onda imate gratis vremena koje možete iskoristiti kako želite, i svima je lepo. Sve sam rešavala na vreme ili pre vremena ako je postojala mogućnost. Mada, moram priznati da su mi treninzi trpeli tokom prvog semestra, dok se nisam navikla na sve: drugi grad, život, brucoš na fakultetu…
Koja je tvoja preporuka za mlade, naročito decu koja zive u Bečeju kada su u pitanju slobodno vreme, sport, učenje…?
Želim da im kažem da ništa nije nedostižno, i da se ne ograničavaju samo na jednu stvar. To znači da uvek postoji nešto novo i neistraženo, i ako vam se nešto dopada što ne bi biste otišli i probali. Bilo da se radi o sportu, o igranju, glumi, bilo šta. Žao mi je kad pričam sa nekim mojim drgaricama ili drugovima o nečemu, i oni mi kažu kako je to strava, i kad im kažem što ne ideš na to, oni meni ma da, šta ću ja tamo i slično. A što ne bi? O tome govorim. I samo da se dobro ogranizuju i ništa nije teško.
Foto: Arhiva
