Dok je bila gimnazijalka, ujedno i takmičarka Kik boks kluba Bečej, osvojila je srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu. Talenat i vredno treniranje, ovu mladu i perspektivnu sportistkinju su godinu dana kasnije doveli i do zlata na Svetskom juniorskom prvenstvu u disciplini lou-kik.
Neko bi rekao da sviranje klavira i bokserske rukavice ne idu zajedno, ali Milena je dokazala suporotno. Kao juniorka, ponela je i evropsko zlato. Uspesi su se samo nizali. Osvajala je pehare, od prvenstva Vojvodine, do prvenstva Balkana. Skupljala je medalje i u juniorskoj i u seniorskoj konkurenciji. Dokazivala je da uz trud, rad i upornost ništa nije nemoguće. Pa, ni biti najbolji na svetu.
O svojim dosadašnjim sportskim stazama, odricanjima i uspesima, kao i novim sportskim podvizima i planovima za budućnost, pričaće nam naša sugrađanka, bokserka Milena Švonja.
Kada si odlučila da počneš da se baviš sportom i zbog čega je to bio baš kik boks?
-Kada smo sestra i ja bile male, tata nas je upisao na borilačke sportove da bismo naučile samoodbranu. Trenirale smo savate boks. Posle određenog vremena sam ušla u salu Kik boks kluba Bečej i tako je sve počelo. Išla sam u prvi razred srednje škole kada sam počela da treniram kik boks.
Treniranje i škola su za Milenu bili prioriteti. Svoje vreme je tome posvećivala. Dok su njeni vršnjaci izlazili u grad, za mladu bokserku je vreme provedeno u sportskoj sali bilo važnije. Naporno je trenirala jureći svoje is nove, i dokazala da se oni ostvaruju.
Na koji način se postaje šampion?
-Rešiš sam sa sobom i u svojoj glavi šta želiš, i drziš se toga. Ono najvažnije su red, rad i disciplina. I ne izlaziš iz sale za trening.
Kakav je osećaj poneti titulu najbolje na svetu?
-Osećaj da se ostvario san. Najbolji. Šta to može značiti za jednu devojčicu, nego da se isplatio sav trud i ostvarenje sna. Nakon toga, usledio je osećaj – pa ja mogu sve što zamislim!
Šta ti je bila motivacija da se takmičiš?
-Volim da budem prva i najbolja u svemu što radim. Kad sam bila mlađa, to je značilo da srebrna medalja ne dolazi u obzir. Sad je malo drugačija situacija, kako sam starija. I dalje stoji da volim da budem najbolja, ali sad mi predstavlja zadovoljstvo kad znam da sam nesto “pokidala” i dala sve od sebe, bilo da je to 10-ka na fakultetu, odlično prolazno vreme na trčanju ili nešto treće. Sećam se da sam jedva nagovorila svoje roditelje da me puste na prvo takmičenje, na kom sam uzela i prvo zlato.
Kada ti je bilo najteže i da li su postojali momenti kada si pomišljala da odustaneš od svojih ciljeva?
-Bila je to prva godina kad sam postala junior, gde sam gubila baš svako finale. Kako tada objasniti nekome, ko je još jako mlad da se trud kad-tad isplati i da nema veze ako odmah nema rezultata. Mislim, finale nije bilo mala stvar, ali nije bilo zlato. Nisam ni tad mislila da odustajem, ali je suza suzu stizala, teško mi je to padalo. U srednjoj školi je meni trening bio najbitniji. Škola i trening. I tu sam davala svoj maksimum. Drugi su izlazili, a ja sam bila šampion. Ne bih menjala to ni zna šta, niti sam išta propustila, sve sam stigla kasnije.
Koje su to najlepše uspomene koje nosiš sa takmičenja?
-Druženja i navijanja za drugare iz kluba ili reprezentacije.
Koliko veliki sportski uspesi nose odricanja sa sobom?
-Dosta odricanja. Posvetiš se maksimalno i organizuješ svoje vreme prema tome. Spavanje, ishrana, sve je podređeno tome. Mnogi vikendi su rezervisani za takmičenja, a ne da ih provedeš odmarajući ili na bilo koji drugi način. Ali dok sam bila junior, nikad nisam gledala na to kao na obavezu, već sam volela sve što sam radiala i znala sam zbog čega to radim.
Kako je vreme prolazilo i prioriteti su se menjali, pa tako i odluke u skladu sa njima. Rešila je da se više ne takmiči u kik boksu, iako trenira i dalje iz zadovoljstva i ljubavi prema ovom sportu.
Poslednje dve godine se posvetila takmičenjima u profesionalnom boksu, koja usklađuje sa obavezama na fakultetu.
U čemu je razlika između boksa i kik boksa?
-U boksu su samo udarci rukama u glavu i trup, dok se u kik boksu udara i rukama i nogama, u glavu, trup i noge.
Koliko je boks popularan kao sport i koliko je popularan kod devojaka?
-Popularan je manje-više. Nažalost, nije boks popularan kao što je nekada bio i kod nas nije više razvijen na toliko visokom nivou. Dok je kik boks, po mom mišljenju, mnogo popularniji od boksa i poslednjih godina baš dobija na značaju u smislu da ima mnogo takmičara na državnim prvenstvima, i momaka i devojaka. Pored toga, kik boks je najtrofejniji sport u Srbiji, samo što nije medijski ispraćen jer nije olimpijski sport.
Da li si se susretala sa predrasudama tipa da je boks muški sport?
-Jesam naravno, ali nije mi nikada bilo bitno šta drugi misle, ja treniram ono šta ja želim.
Da li si „zaradila“ neke ozbiljnje povrede u ringu?
-Najgore je bilo da mi je napukla bubna opna u ringu. Ostale povrede su se dešavale na treningu, istegnute tetive, izvrnut zglob i slično. Ja sam se uvek pazila, i ako se desi povreda, uvek sam se čuvala dok ne zaraste do kraja, da posle ne bih imala nekih problema.
Kako uspevaš da uskaldiš sve svoje obaveze?
-Samo se dobro organizujem, i ako imam nečega previše, napravim selekciju šta stvarno želim ili ne želim da radim, izbacim “viškove” i to je to.
Zahvaljujući tome, pored svih sportskih uspeha, danas je diplomirani inženjer pejzažne arhitekture. Upisala je i postdiplomske studije. Kaže da joj je period studiranja najbolji period u životu i uživa u svemu što studentski život donosi.
Trudi se da sebi organizuje život tako da uz fakultet i sport uživa u putovanjima koliko god je u mogućnosti. Početkom juna je očekuje put za Ameriku i studentski posao preko leta. Nakon Amerike se vraća master studijama i treninzima. Odredila je svoje prioritete i grabi ka svojim ciljevima, uspešno kao i do sada.
Koliko je teško biti student i uspešan sportista?
-Teško je. Trpi ili jedno ili drugo. Prosto je potrebno da se posvetiš i jednom i drugom maksimalno ako želiš maksimum iz toga. Da sam izabrala da nastavim da se bavim sportom i da mi to bude prioritet kome ću podrediti sve drugo, to bi značilo trening i ujutro i uveče, san, ishrana, sve se tome prilagođava… Ne bih imala vremena da se posvetim fakultetu onako kako treba i kako bih želela… Tako da sam ja svoje izabrala, znam šta želim da radim.
Čime ispunjavaš svoje slobodno vreme?
-Druženje, šetnje, kafe, filmovi, knjige… trudim se da pomognem mami oko spremanja kuće, dvorišta i tako…Šta mi se kad radi….
Znamo da si završila muzičku školu. Sedaš li za klavir i dalje?
-Ne, nažalost…
Koji su ti trenutni prioriteti u životu, a koji planovi za budućnost?
-Trenutni prioritet mi je da završim još ove master studije, pa da vidim koje su mi još mogućnosti na raspolaganju, tipa međunaredne razmene studenta, istraživački rad ili nešto slično pre nego što se odlučim da se zaposlim za stalno. Ali naravno, ako mi se ukaže neka sjajna prilika i za posao, ne dvoumim se.
Gde vidiš sebe kroz desetak godina?
-Nisam toliko daleko planirala u budućnost, ali s obzirom na to da ću tada imati 33 godine, očekujem da stojim na svojim nogama, da radim ono što volim i da imam svoju divnu porodicu. Pre svega da sam ispunjena i ostvarena ličnost, zadovoljna sobom, jer ako nisi srećan sam sa sobom, nećeš biti ni sa čim drugim.
Za kraj, Milena je poslala poruku svim mladim ljudima koju je naučila baveći se sportom, koja nastavlja da je prati na svakom koraku koji pravi kroz život i koja predstavlja zvezdu vodilja ka svim ciljevima koje je sebi zacrtala i koje planira da ostvari.
-Naučila sam da za dobre stvari uvek moraš da se potrudiš. I naravno ja sam dokazala sebi da stvarno mogu da ostvarim nesto što zamislim, pa mi je to neka mantra i motivacija za dalje. Sport me je naučio da ne odustajem na početku, i da retko sve ide po planu i glatko. Izgradila sam se nekako kao ličnost, i to je bila baš prava škola što se tiče mene kao individualca. Naučila sam dosta i o ljudima. Naravno, uz trud i strpljenje, i naravno podršku mojih najbližih. Moji najbliži su najbolji ljudi na planeti.
Svako je krojač svoje sreće. Ljudi treba da se okrenu sebi i ostvarivanju svojih želja, snova i ciljava, jer, kada je čovek srećan sam sa sobom, biće i sa svim oko sebe. I naravno, želim da kažem da sportom svi treba da se bave, ma koji sport bio u pitanju. Takođe,treba se truditi da se smisao sporta ne izgubi, i da se deca od malih nogu upisuju na sport, uče da se bore za sebe i uče kako je to kad se potrudiš i uspeš da sam ostvariš ono što si zamislio, i da svojom zaslugom napreduješ.
Pripremila: Sanja Trbić, polaznica obuke za omladinske novinare
