Današnji datum upisan je zlatim slovima u istoriji bečejskog sporta i jugoslovenskog vaterpola, jer se 27. maja 2000. godine „drim tim“ sa Tise ispeo na evropski presto i time klupski primat u najtežem loptaškom sportu vratio u zemlju s, do tada, najviše osvojenih trofeja elitnog takmičenja.
Za žitelje najvećeg grada kraj našeg parčeta „panonske princeze“ i ranije je maj bio najlepši mesec godine, jer centrom struji opojni miris cveta lipe, i održava najstariji jugo festival dečijeg scenskog stvaralaštva – Majske igre. Od tada posebno.
Trijumf vredan svake pažnje bio je iste večeri udarna vest svih svetskih i domaćih sportskih agencija, oglasila su se i crkvena zvona u predivnoj majskoj noći, a posle grotla sa oko 5.000 vatrenih navijača oko olimpijskog bazena Jodne banje, slavlje se prenelo na ulice i u kafiće do jutarnjih sati. Žrtvovan je i vo na ražnju, a bečejska Pivara je darivala hektolitre i hektolitre penušavog pića. Mnogi su jutro dočekali za kafanskim stolom i, umesto bureka, listali štampu, a drugi su rano ustali da bi je kupili i čitali tekst ispod naslova, poput, „Bečejci potopili kontinent“, „Bečej je savršen“, „Evropa se klanja Bečejcima“, „I crkvena zvona slavila šampiona“…
Mada su imali sastav za respekt, Bečejci se nisu lako ispeli na evropski tron. Tek u četvrtom pokušaju! „Prvenac“ im je doneo četvrto mesto, u drugom svom ciklusu nisu ni stigli do fajnal fora Lige šampiona, u trećem su se okitili epitetom vicešampiona, a u četvrtom su, najzad, potvrdili kvalitet. U prethodna tri pokušaja isprečili su im se hrvatski klubovi, Mladost iz Zagreba i Splitska banka, a u trijumfalnom pohodu pred svojim navijačima potopili su, upravo, pomenuta dva rivala. Prvo su se revanširali Splićanima (6:4) za poraz u finalu godinu dana ranije u Napulju, a onda u velikom finalu savladali (11:8) „žapce sa Save“ i slavlje je moglo da počne.
Znajući da su momci sa Tise 1983. godine postali prvoligaši, bio je to najlepši poklon za punoletstvo u jugo eliti. Ali, propuštena je prilika da se proslavi i pola veka postojanja kluba. Pošto nije sačuvana zvanična dokumentacija o klupskom osnivanju, kako je klub „odrastao“ i organizaciono sazreo, počeli su da se slave jubileji. Neko je 1947. godinu uzao za „nultu“ i na nju su se samo dodavale recke. Međutim, kad je pre par godina odlučeno da se napiše klupska monografija povodom sedam decenija postojanja i zagrebalo se po istoriji bečejskog sporta, došlo se do saznanja da je klub, ipak, osnovan 1950. godine. Upravo iz tog razloga konstatacija da je 2000. godine propuštena prilika da se zajednički proslave vredan jubilej i još vredniji trofej. Greška je, ipak, ispravljena i sve je smešteno između korica klupske monografije imena „Od Kanala do evropskog vladara“, koja bi trebalo da ugleda svetlost dana krajem avgusta ove godine na obeležavanju vrednog jubileja u okviru kojeg će biti i promocija monografije.
Imajući u vidu da evociramo uspomenu na dan kad su Bečejci osvojili ušati pehar evropske klupske vaterpolo elite, moramo naglasiti da se time ispunilo obećanje izuzetnog stručnjaka Vlaha Orlića. Naime, on je dolaskom na kormilo Bečeja koju godinu ranije primetio da je to sredina koja ima sve uslove ne samo da izraste u prvi klub jugo vaterpola, već i da stigne do krova Starog kontinenta. Prvo obećanje je ispunio, a do drugog su Bečejci stigli predvođeni s klupe mađarskim stručnjakom Zoltanom Kašašom, kome je asistirao u fazi fizičke pripeme najtrofejniji bečejski trener Mirko Blažević. Trijumfom je ispunjen i životni san tada prvog čoveka bečejskog vaterpola, uglednog privrednika i sportskog radnika, Đorđa Predina Badže i više od sna svih ranijih generacija bečejskih vaterpolista. Naravno, najviše su se, s pravom, radovali sami igrači, jer su na maestralan način valorizovali uloženi trud.
Evropski ples na 11 utakmica tokom 37. ciklusa Kupa evropskih šampiona, sa skorom od 10 pobeda i samo jednim nerešenim rezultatom, uz gol razliku 115:61, odigrali su golman Aleksandar Šoštar, te igrači Predrag Zimonjić, Nedeljko Rodić, Goran Krstonošić, Nenad Vukanić, Ištvan Mesaroš, Aleksandar Ćirić, Veljko Uskoković, Laslo Tot, Aleksandar Šapić, Jugoslav Vasović, Balaž Vince, Nebojša Milić, Branko Peković i drugi golman Slobodan Soro. Svi su bili virtuozi u vodi, poput vidre koja je bila klupska maskota. Devetorica su nosila kapicu reprezentacije Jugoslavije, dvojica Mađarske, a preostala četvorica su bili natprosečni klupski igrači sa kasnijom zavidnom ino karijerom. Svaki od njih je imao svoj razlog za radost, ali triling imenjaka Aleksandra nešto više od ostalih.
Najstariji, kapiten Šoštar, stigao je u 37. godini života do jedinog nedostajućeg trofeja u prebogatoj sportskoj karijeri. „Tiski cvet“ Ćirić je uvećao devizni račun za 1.000 „švajcaraca“, kolika je bila nagrada LEB biroa za MVP završnog turnira ciklusa Lige šampiona, i pehar namenjen najboljem igraču u konkurenciji četrdesetak aktuelnih i bivših reprezentativaca tri države, Mađarske, Hrvatske i SRJ. Najmlađi Šapić, kome je nedostajalo pet dana do 22. rođendana, okitio se prestižnim epitetom „kralj strelaca“, pošto je sa pet postignutih golova u finalu stigao do golgeterske „kote 39“, što je, gotovo, 30 procenata svih golova Bečejaca na putu do evropskog prestola.
Na pomenutoj avgustovskoj proslavi vezanoj za jubilej, sedam decenija kluba i dve decenije od ostvarenja sna svih generacija, biće pozvani, između ostalih, svi članovi „drim tima“. Biće to prilika da se ponovo druže, prisete slavnog dana i prokomentarišu napisano u monografiji kluba čiju su kašicu ponosno nosili.
