Jedan od najboljih filmova koje sam pogledao, a svakako najbolji film o religiji – ili, bolje reći, religiozni film, jer i „Žitije Brajanovo“ Montipajtonovaca, i kontroverzna „Fitna“ holandskog desničarskog političara Gerta Vildersa o „fašizmu islama“, predstavljaju filmove o religiji – jeste „Reč“ Karla Teodora Drejera. Čak me je više dojmio i od Pazolinijevih filmovanih religioznih promišljanja. „Reč“, baš kao i najbolji religiozni filmovi, nije adaptacija biblijskih storija, već film koji govori o veri običnih ljudi, o veri naših dana.
– Iako duboko religiozna, jedna protestantska porodična zadruga u Danskoj početkom 20. veka. zapada u očaj kada žena jednog od trojice braće umre na porođaju. Vrhunac intenzivnog duhovnog doživljaja, za koje su neki filmski kritičari ustvrdili da je hipnotički (a ja posvedočio!), predstavlja scena u kojoj jedan od braće, dotad smatran ludim, snagom vere pokojnicu digne iz mrtvih. Jedini je verovao u čudo, i čudo se zbilo. Sa prvim poplavama patrijarh SPC Irinej pozvao je pastvu da se pridruži sveštenstvu u molitvi da prestane kiša. „Molimo se Gospodu da zaustavi oblake kiše i podari nam sunce. Bez milosti Božije ne može se ništa uraditi. Ovo nije kazna Božija već opomena da se sklonimo sa puta poroka, zlobe i bezakonja”, rekao je patrijarh, i pri tom jasno upro prstom u razlog božije opomene – najavljenu Paradu ponosa u Beogradu. Pre nego što se počnemo smejati patrijarhovoj urnebesnoj primitivnosti – a čini se da su se u Srbiji mnogi zasmejali ili, makar, začudili ovoj nadnaravnoj interpretaciji meteoroloških pojava – treba se prisetiti da je patrijarh, verovali ili ne, hrišćanin.
Patrijarh, naime, nije kriv što je Biblija, posebno njen prvi tom, krcata epizodama božijeg osvetništva, od oluja i potopa, do skakavaca i buktećih lopti. Štaviše, Biblija posvedočava ne samo da je bog nepopravljivi nasilnik, nego i da ne podnosi odveć „leganje muškarca sa muškarcem”. Ljudi koji ne veruju, ili veruju drugačije, govore ovih dana da čelnik nevladine organizacije pod nazivom Srpska pravoslavna crkva, Miroslav Gavrilović, navedenom izjavom poziva na linč LGBT populacije. Da je po sredi, dakle, teška zabluda (zapravo, delirantno tumačenje stvarnosti zbog kakvih se obično upućuje na odgovarajuću kliniku), koja kao posledicu može imati nasilje. Ukoliko smo, međutim, hrišćani, tada ćemo se, ako ništa, bar zapitati da li je patrijarhova interpretacija događaja tačna, a za hrišćane ona je makar mogućna. Naravno, ostaje pitanje zašto je samo naš region tako surovo opomenut/kažnjen (možda smo zaista izabran narod?), dok mnoge zemlje i gradovi u kojima je, sa stajališta hrišćanstva, satana neprikosnoven, umesto u vodi i fekalijama, plivaju u izobilju. Takođe, zašto nevini (a da li su onda uopšte nevini?!) stradaju? Takvi i slični prigovori ipak nisu neotklonjivi, s obzirom da su – za verujuću i, po prirodi stvari, ograničenu ljudsku svest – putevi gospodnji čudni.
Doduše, stoji prigovor da bi SPC, osim molitvama, za postradali narod mogla da se založi i šuškama, posebno kada imamo u vidu da joj biznis odlično ide. Sveštenstvu je, ipak, prevashodni posao da se moli, i da to čini – ma kako to bilo protivno duhu hrišćanstva – umesto nas. Naime, podelom rada pojedincima među nama je pripalo da posreduju između zemlje i neba, baš kao drugima da mese ili prodaju hleb, da popravljaju auta i slično. Netolerancija i prisila, osim u božijim postupcima, leže i u osnovi širenja mnogih religija. Ne, naravno, iz obesti, već pre svega iz najboljih namera, da bi se duše spasile. Razlog što, srećom, religija danas nije toliko opasna jeste to što vernici – a među stanovništvom Srbije ih prema poslednjem popisu ima čitavih 94 posto – često uopšte nisu vernici. Naime, kakvi su to vernici koje religija ni na šta posebno ne obavezuje, koji jedva da dopuštaju da im religija tumači stvarnost, pa i razorne vremenske nepogode. U dobu ogrezlom u pozitivizam, Tertulijanov stav „verujem, jer je besmisleno” izgleda sumanuto besmislen. Vera u čuda smatra se detinjarijom ili, pre, ludošću, a molitva naprosto tehnikom koja doprinesi unutrašnjem miru. Sve prethodno rečeno ne znači da patrijarh i SPC zaista veruju u božije intervencije. Štaviše, imajući u vidu često selektivno pozivanje na Bibliju, tendenciozno tumačenje događaja, kao i umnogome nehrišćanski život (spomenuti biznis, recimo), prepoznavanje božije opomene u poplavama, vrlo verovatno, obično je zamešateljstvo i zloupotreba.
Ivan Kovač
Foto: Novosti.rs
