-Oduvek sam imala veliku familiju, prvo u rodnoj Kikindi, a posle udaje, kad sam se pre tačno 60 godina udala za mog Paju i došla u Bečej, setno priča Nadežda Trbić (84).
Na poslu u SDK sam stalno radila s ljudima. Mada su me zadržavali, otišla sam u penziju pre 29 godina da bih čuvala unuče, a sad mene nema ko da čuva. Gledam ljude kroz prozor kako nekim poslom prolaze kroz moju ulicu, a ja sam sama prikovana za četiri zida. Nisam ljubomorna na druge, ali kada znam kako je bilo u mladosti i kasnije, teško mi sve ovo pada. Pogotovo što imam kostobolju, srčanu i Parkinsonove bolesti. Više ne mogu da sama sebe opslužujem, skuvam ručak, umesim kolače, spremim dom, čak mi je bilo teško da se okupam, a naučila sam na određenu higijenu ličnu i kućnu.
Od penzije nije mogla, ali čim je dobila dodatak za negu, rešila je da traži ispomoć. Prvo je htela da angažuje neku ženu, ali posle konsultacije sa sinom Radovanom, koji odvojeno živi, dogovorila da se obrati Gerontološkom centru Bečej, koji pruža vaninstuticionalne usluge zaštite starim, iznemoglim i hronično bolesnim licima putem kućne nege, pomoći u kući i pomoći radi zadovoljavanja drugih egzistencijalnih potreba.
-Tačno je decenija kako smo ustanovili Odeljenje otvorene zaštite, objašnjava šefica Kućne nege i terenske službe u bečejskom Gerontološkom centru Ildiko Beretka. Stari ljudi se teško odlučuju za smeštaj u geronto-centarima, vezani su za svoj dom, teško im je da menjaju ustaljene navike i da se odvoje od suseda. Ovako mogu da odlože prelazak u ustanove, ne menjaju sasvim svoj način života i da izaberu vid pomoći koji im je potreban.
Nadežda Trbić je od aprila njen „ambonent“, puna je hvale na račun negovateljica, bez obzira koja od „dežurne trojke“ da dođe, ali i ljudi koji svakodnevno donose ručak.
-Život mi se iz osnova izmenio. Sad svako jutro znam da će mi u određeno vreme doći negovateljice, s vrata početi ljubazni razgovor, servirati doručak, oprati i raširiti veš, pospremiti ono što je najpotrebnije, okupati me, izmasirati… Potom stiže ručak, raznovrstan, topao i ukusan obrok sa sezonskim voćem, a nedeljom obavezno kolač sleduje. A ja znam šta je kvalitetan ručak: kad sam otišla u penziju, za „Sojaprotein“ sam često honorarno kuvala na njihovim degustacijama jela od sojinih proizvoda i nisam očekivala daću takavobrok dobijati, oduševljena je Nadežda Trbić.
Sluša pohvale jedna od tri zaposlene negovateljice Sandra Mandić i uzvraća komplimentima, pa za klijentkinju kaže da je, i pored poznih godina, vrlo inteligentna, komunikativna i predusretljiva.
–Mi se držimo dva proverena slogana „Stariji je da zapoveda, a mlađi da sluša“ i „Lepa reč gvozdena vrata otvara“, pa nema pritužbi na naš rad, veli Sandra.
Boravak u domu gospođe Nadežde Trbić je izuzetno prijatan i pun obostranog razumevanja. Ja sam zauzeta i pre i po podne. Odlazim kod nekih korisnika dvaput dnevno, jer su neki godinama nepokretni i zavise od naše nege. Ali, nije nam teško da im ublažimo bol i olakšamo poznu jesen života.
Ildiko Beretka dodaje da trenutno kućnu negu dobija 25 klijenata, a otprilike toliko ih u Bečeju i Bačkom Petrovom Selu poručuju topli obrok. Želje su veće i na listi čekanja je desetak sugrađana, ali za to nije odgovoran centar.
Lokalna vlast je ranije finasirala pet negovateljica i medicinskih sestara, a sada samo tri.
Posao čekala dva dana
Pamti gospođa Nadeždom da, kad je 1951. godine završila Ekonomsku školu u Kikindi i dobila ponudu da studira, morala da odbije.
-Bila je opšta nemaština, jedva sam čekala da imam svoj dinar, da se obučem po svojoj želji i izađem na kikindski korzo. Odmah sam prihvatila da radim u Zemljoradničkoj zadruzi, a tako je postupio ceo moj razred, jer se na posao čekalo maltene samo par dana, priseća se naša sagovornica.
Prvih pet godina je radila u Kikindi, a ostale 32 u Bečeju. U istoj firmi, koja se prvo zvala Narodna banka, a posle SDK.
