Da dobar filmski scenarista „zagrebe“ u životnu priču penzionerskog para Velencei u Bečeju, eto nove verzije kultnog holivudskog filma „Ljubavna priča“. A pošto bi se odvijala na relaciji Australija – Bečej, gledaoci bi uživali i u kontrastima kadrova s dvaju kontinenta.
-Prvih dvadeset godina živeo sam u Jugoslaviji, narednih 46 u Australiji i, evo, poslednje četiri u Srbiji, započinje priču Janoš Velencei (70). Bili smo velika porodica sa desetoro dece.
-A onda se najstarija sestra otisnula na „kraj sveta“ i čim se skućila, pozvala po starosti sledeću sestru, onda sam došao na red ja, pa tako redom. Samo dvojica braća nisu otišla, jer im žene nisu htele. I roditelje smo doveli, pa ih svojevremeno tamo i sahranili. Svi smo se snašli. Ne znam kako je sa ostalima, ali ja sam žudeo za jednim očima.
Do odlasku u Australiju nije najbolje savladao srpski jezik, sve razume, ali kad treba da kaže šta misli, supruga Marija (69), će to bolje.
-Bili smo komšije u bečejskom kraju Novo Selo, a moj stariji brat i Janoš su išli zajedno u školu i odrastali, s osmehom priseća se Marija.
-Vremenom je proradila hemija među nama, ali smo bili mladi i niko nije imao hrabrosti da to prizna. Posle osmoletke, brat i Janoš su izučili za pekara i radili noću. Ujutru bi se vraćali kući s posla, a ja tad odlazila na njivu i nadničarila. Vremena za randevu nije bilo, mada sam ja znala da mu se dopadam, a i on da mi se sviđa.
No, u mladosti su im se putevi razišli. Janoš se u Australiji oženio i othranio dve kćeri, Marija se ovde udala i rodila jednu. Sporadično su jedno o drugom čuli iz priče drugih. Prvi put su sse sreli tek posle 20 godina.
-Došao sam na susretu generacije i da se javim društvu u Australiji, zapitam u kiosku da li imaju li razglednice Bečeja, kad na onom malom šalteru zapazim dobro poznate oči, gotovo da je zaplakao Janoš.
Zna Marija koliko je Janoš emotivan, pa nastavlja: sudbina je htela da je tad ona radila. Ostao je pet nedelja u Bečeju, ali, sem što su se povremeno sreli i popričali, ništa se nije desilo. On se vratio kući, žena mu se, u međuvremenu, preudala, a i njen brak nije bio sjajan. A onda je stigao novi milenijum.
-Koleginica me je 2004. godine pozvala da dođem kod nje u Australiju na proslavu 60. rođendana, veli Marija.
-Naredne godine sam otputovala i u crkvi srela Janoša, koji je živeo sam. Nešto mi je bilo pozliloi odveli su me kod lekara, gde je ustanovljeno da imam tumor, što ja nisam znala. Kazali su da je operacija neophodna. Nisam znala šta da radim. Ako se vratim, nemam novca da se ovde lečim. Janoš je prihvatio da snosi troškove operacije i lečenja u Australiji. Ubrzo smo se venčali i dogovorili da se, kad postanemo penzioneri, vratimo u Srbiju.
Tako i bi. Janoš, koji je u Australiji radio kao stolar u jednoj italijanskoj firmi za izgradnju i opremanje novih kuća, postao je penzioner 2013. godine i po dogovoru vratili smo se u zavičaj, kupili tek izgrađenu kuću u atraktivnom delu grada preko puta Donjeg parka i Janoš je, uz asistenciju supruge, uredio novi dom po njihovoj želji. Dijametralno suprotno od lokacije u kojoj su proveli detinstvo i mladost u Novom selu, ali nisu zaboravili svoje Novoselce. Sa njima su došli na Regionalnu izložbu ručnih radova i rukotvorina u Gradskom muzeju.
-Odlazimo na druženja i čajanke sekcije ručnih radova pri KUD „Orion“, ali nismo kreativni. Janoš vozi kad treba negde ići, a ja sam tu da pripomognem u organizaciji. Mirno provodimo penzionerske dane, zadovoljni smo kako smo se romantično okućili, zaključuje Marija, a Janoš potvrdno klima glavom i ne odvaja pogled od očiju koje nikad nije zaboravio.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Javni interes u fokusu: Informisanjem ka većem ostvarivanju prava građana opštine Bečej“, koji sufinansira opština Bečej
