U organizaciji Kancelarija za mlade Bečej, juče, 26. marta, održan je događaj na kojem je gost bio Ninoslav Trajković, Bečejac čija je nesvakidašnja avantura od pre devet godina ponovo okupila veliki broj mladih i građana.
Reč je o putovanju koje je već bilo predstavljeno javnosti, ali interesovanje ni nakon skoro decenije ne jenjava. Trajković je sa prijateljem krenuo na put dug čak 21.500 kilometara, koji je trajao 64 dana, a sve sa dva cilja – avantura i humanost. Naime, tokom puta prikupljana su sredstva za poboljšanje uslova života pasa smeštenih na Iđoškom putu.
-Interesantno pitanje, često postavljeno, a uvek isti odgovor, višak slobodnog vremena i ogromna količina dosade, kroz osmeh objašnjava Trajković svoju motivaciju za ovakav poduhvat.
Putovanje koje je započelo 20. aprila 2017. godine bilo je sve samo ne obično. Iako su mnogi očekivali da će se u nekom trenutku pokajati, to se nije dogodilo.
-Nismo mi tog razmišljanja. Verovatno da jesmo, ne bismo ni krenuli. Vodilo nas je to da vidimo koje su nam granice – i na kraju smo shvatili da ih zapravo još nismo dotakli, istakao je on.
Veliku ulogu u realizaciji ove avanture imala je i podrška zajednice, koju, kako kaže, nisu zaboravili ni nakon devet godina.
-Imali smo ogromnu podršku, od emisije pokojnog Mirka Levirovića, preko Opštine Bečej, pa do lokalnih preduzetnika i prijatelja. Hvala im svima i danas sam zahvalan na svemu, rekao je Trajković.
Jedan od najupečatljivijih „učesnika“ ovog putovanja bio je i legendarni Rino – automobil Jugo kojim su putovali. Danas, ovaj simbol avanture ima posebno mesto.
-Rino je stigao do Mongolije, zatim i do najjužnije tačke Afrike, a sada se nalazi u Bocvani, u dvorištu Srpske pravoslavne crkve, kao eksponat i podsetnik šta je sve učinio, objasnio je Trajković.
Tokom 64 dana puta, najveći izazovi nisu bili ni kilometri ni putevi, već međuljudski odnosi i svakodnevne situacije.
-Psihički smo bili fenomenalno. Znali smo se 15 godina i to nam je mnogo pomoglo. Naravno, bilo je manjih nesuglasica, ali smo ih rešavali uz međusobno poštovanje, prisetio se.
Ipak, bilo je i nepredviđenih situacija:
-Najveći maler desio se u Moskvi kada je Đorđu ukraden telefon, a imali smo i problem na ruskim putevima. Srećom, uz pomoć jednog čoveka uspeli smo da popravimo juga i nastavimo dalje.
Ono što je, kako kaže, ostavilo najjači utisak nisu ni destinacije ni znamenitosti.
-Najlepši su definitivno ljudi. Gde god smo došli, nailazili smo na ljubaznost, gostoprimstvo i spremnost da pomognu, naglašava on.
Na pitanje da li bi se danas ponovo odlučio na ovakvo putovanje, odgovor je – da, ali u drugačijem obliku.
-Okolnosti su se promenile, Đorđe sada ima porodicu, decu, ja verenicu. Verovatno bismo išli u većem sastavu, sa prikolicom, i to bi možda bilo još interesantnije nego tada.
Za sve koji razmišljaju o sličnom poduhvatu, Trajković ima jasnu poruku:
–Zvučaću kao kliše, ali – sve što je moguće nije nemoguće. Spreman sam da pomognem svakome ko želi da krene tim putem, čak i da poklonim Juga ako će neko nastaviti mojim stopama.
Događaj u Bečeju još jednom je pokazao da ovakve priče ne zastarevaju – naprotiv, one nastavljaju da inspirišu nove generacije da pomeraju granice i veruju da je svaki put moguć.
