Dva bečejska drugara, električar Karolj Poljak (72) i mašinbravar Stevan Gagić (71), u poznom dobu latili su se posla neimara! I dobro im ide. Istina, ne zidaju kuće.
Prvo su u Subotici, Stevanovoj ćerki uradili ogradu od starih cigala velikog formata, čiji su lukovi ispunjeni kovanim gvožđem, a sad, Stevanovoj sestri u Bečeju ogradu s ulične strane porodične kuće.
-Sestra mi živi i radi u Švajcarskoj i zamolila me da nađem majstore, a ja da budem samo nadzornik, objašnjava Gagić svoju novu zanimaciju. Nisam od tih koji samo nadgledaju, a ne rade, pa sam pitao Karčiku da se mi prihvatimo tog posla. On je već pomagao oko zidanja ćerkine kuće i naučio posao, pa je sad glavni majstor, a ja mu dođem kao kalfa.
Iz generacije su koja je naučila stalno da radi, prijateljuju već punih 65 godina, pa nije čudo što se, mada su majstori različite struke, savršeno uklapaju.
-Ovo nije veliki posao, ali traži preciznost i zato su potrebni živci i mnogo strpljenja. Ne sme da se žuri, a to je naša prednost u odnosu na profesionalne zidare, koji samo žure da bi se dokopali novog posla, objašnjava Karolj Poljak dok radi glazuru ograde.
Obojicu život nija mazio. Izučili su zanate, ali u mladosti nisu prezali od bilo kakvog posla, pa im je u znatnim godinama omogućilo svestranost.
-Bolestan sam ako jedan dan ne radim. Kad baš nemam šta, uzmem orah, odem u radionicu što mi ostala od oca nožara, čekićem ga razbijem i pojedem. Važno je da sam bio u radionici. Inače, naučio sam uz oca i da oštrim, pa kućni prijatelji nemaju tupe noževe, pohvali se Stevan.
Karolj se sada najmanje bavi svojim električarskim zanatom.
-Prvih 12 godina radio sam u nekadašnjem „Zidaru“, a onda sam prešao u „Fadip“ i ostao do njegovog kraha. I dok sam bio na Birou rada, nisam mogao bez posla, pa sam sa zetom kupio mašinu za sečenje drva i uslužno radio gotovo dve decenije. U starosnoj penziji sam od 2011. godine. Uvek nađem neki posao da radim, ali samo pod uslovom da se ne traži neka žurba, „ima kade“ Poljak.
Stevanova radna biografija je bogatija. Kao mašinbravar, služeći vojni rok u mornarici, tada dve godine, dospeo je u utrobu broda razarača.
-Radio sam kao mašinista godinu i po dana i stekao uslov da polažem za rukovaoca parnih kotlova, veli Stevan. Po skidanju uniforme, zaposlio sam se u PIK-u „Bečej“, radio u „Flori“ i Pivari. Ali, to su bili „šporeti“ sa pet do deset bara u odnosu na parne kotlove razarače sa pritiskom preko 20 bara. Posle pređem u Termostan na održavanju kotlarnica centralnog grejanja, a kad je 1983. godine izgrađen „Karbodioksid“, pređem kod njih i ostanem do penzije 2007. godine. Da bismo sami obavimo remont, išao sam u Keln na obuku za kompresoristu u fabrici „Linde“. Naučio sam svašta da radim i zato ne bežim od bilo kakvog posla, ali, srećom, više nema potrebe da trčim za zaradom.
Vreme im je ovih dana išlo na ruku. Oblaci su ih štitili od sparine, a povremena kiša usporavala posao. U odnosu na ono šta su sve radili tokom letnjeg raspusta u mladosti na poljima bečejskog atara, prava „banja“.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Imaš pravo da znaš“, koji sufinansira opština Bečej
