Branka Veselinović najstarija glumica na svetu preminula je danas u 105. godini života.
U znak sećanja na čuvenu glumicu poreklom iz Bečeja objavljujemo tekst našeg sugrađanina Vojina Reljina, obogaćen fotografijama.
Optimizam i dobra dela put ka dugovečnosti
Branka Veselinović je za sebe govorila da je Novosađanka. Međutim, ona je rođena 1918. godine u Bečeju, u ono vreme zvao se Stari Bečej, u učiteljskoj porodici kao šesto dete majke Jovanke i oca Aleksandra Ćosića. Živeli su u Sinđelićevoj ulici broj 9. Taj kraj se zove Lapurda. Tu je išla u osnovnu školu, poznatu kao Piroška škola. Kako je napisala u autobiografiji u knjizi „Na dnu smeha leže suze“, jedva je čekala da pođe u školu, ali ne radi učenja nego zbog igranja sa drugom decom i nije baš bila đak kojim su učiteljice i roditelji bili zadovoljni. Od najmanjih nogu, kako sama kaže, bila je nestašna, aktivna i volela da recituje, peva, glumi,svira, crta…U istoj knjizi Nevenka Urbanova, takođe poznata glumica, rođena u Bečeju, piše da je posle završetka Prvog svetskog rata ona kao devojčica (rođena je 1909. godine) osnovala svoje pozorište. U tom tekstu navodi:
„I nekako u to vreme doveli su jednu devojčicu koja je htela da igra u mom pozorištu. Bila je to mala Branka Ćosić, neobična devojčica plave kose. Mala da je primim ali je ipak angažovana da kao gost učestvuje na svetkovini u našem parku gde smo nastupale u dobrotvorne svrhe. Ona je neočekivano izrecitovala jednu prilično tužnu pesmu i izmamila po koju suzu kod prisutnih a sama se toliko rastužila da se žestoko rasplakala. Jedva smo uspeli da smirimo to dete.“
Još tada je Branka iskazivala jednu plemenitu osobinu koja ju je pratila do kraja života a to je nesebičnost. Dalje Nevenka Urbanova piše: „Bila je mala, ali je imala veliko srce. Volela je da podeli sve sa drugima. Jednom je lepe šarene slike koje je njen otac doneo iz Beča podelila svojim drugaricama. Na očevo pitanje zašto je to uradila odgovorila je: Hoću da i one to imaju. Suštinu njenog bića razjasnila mi je i upotpunila slika iz pozamanterijske radnje gde sam je više puta videla razdraganu među svilenim trakama. Jednom je iznela sve te trake na ulicu želeći da ih razdeli svojim drugaricama. Te raznobojne svilene trake, te trake njenog detinjstva ostale su u njoj i u njenom srcu do današnjih dana. I ona ih daruje svima. Naročito onima kojima je topla reči i pomoć najpotrebnija.”
Kada je Branka imala 11 godina porodica se iz Bečeja preselila u Novi Sad gde je otac dobio mesto bibliotekara u Matici srpskoj i ona je u Novom Sadu nastavila školovanje. Kasnije je tu i dobila prvi profesionalni glumački angažman.
Od svog odlaska iz Bečeja kao devojčica, u rodno mesto je dolazila svega nekoliko puta i jako joj je bilo žao što je ranije nisu češće pozivali da gostuje. To je zaista čudno jer je njena prisutnost bila veoma zapažena i popularnost velika zahvaljujući mnogobrojnim ulogama u pozorištu, na filmu, radiju i televiziji.
Bečej je 17. oktobra 2018. godine imao veliku čast jer je toga dana gostovala naša najstarija glumica. Branka Veselinović je otvorila Festival monodrame „Befemon“. Bečejci su se radovali njenom dolasku, a i za nju to je bio značajan događaj jer je posle dugo vremena ponovo došla u svoje rodno mesto. Iako je mesec dana pre toga napunila 100 godina, ona je smogla snage i uz veliko uzbuđenje pojavila se pred bečejskom publikom koja ju je takođe emotivno pozdravila. Tokom susreta ispričala je anegdotu da je na prijemu u Mađarskoj ambasadi jedna gospođa koja je tamo zaposlena primetila: „Ala vi lepo imitirate vojvođanski govor“. Na to joj je Branka odgovorila: „E, to ne moram da imitiram“.
Publiku je interesovalo mnogo detalja iz njenog života, a Branka je, veoma dobre volje i duhovita, pričala o raznim temama, pritom koristeći nekoliko stranih jezika. Govorila je o svome detinjstvu u Bečeju, o putu do glumice, o Vojvodini… Tom prilikom, Bečejci su svojoj dragoj gošći poklonili povećanu fotografiju njenog razreda koju ni ona sama nije imala. Bio je to verovatno prvi ili drugi razred osnovne škole.
Uvek je rado spominjala svog pokojnog supruga sa kojim je osnovala „Humanitarni fond Branke i Mlađe Veselinović“. Veliki deo svoga života Branka je dala humanitarnom radu posvećujući posebnu pažnju deci i starima. Opet je ispričala anegdotu da joj je jedna gospođa prilikom takve jedne posete staračkom domu rekla: „Kako Vi ličite na pokojnu glumicu Branku Veselinović“ na šta joj je ona odgovorila: „Ali ja sam Branka Veselinović i vrlo sam živa“. I zaista, Branka je publici govorila o svojim svakodnevnim aktivnostima – o čitanju, pisanju, slikanju, izradi lutaka, prisustvovanju raznim manifestacijama. Sa ovom humanitarnom fondacijom Branka je često imala štand na raznim sajmovima i drugim javnim događajima. Tada su joj prilazili i mnogi Bečejci, a ona je svaki put bila radosna što su joj se javili i sa njima evocirala uspomene o Bečeju.
U svom kontaktu sa publikom Branka je iznela i poruku da svoj dugovečni život duguje dobrom raspoloženju, optimizmu, dobrodušnosti i činjenju dobrih dela.
Vojin Reljin
