Advokat po profesiji, slikar po vokaciji, inovator po interesovanju, sakupljač od rođenja…Mnogi bi rekli – „svaštar“. Međutim, Bečejac Tibor Šipoš (70) to objašnjava drugačije.
-U duši sam čovek koji izuzetno ceni tradiciju i iskustvo i sve to stavlja u službu nečeg novog. Odrastao sam na salašu, zapamtio mnoge stvari koje danas nisu u upotrebi i žao mi je da današnje generacije ostanu uskraćene za to. Nije mi teško, kad vidim neki praktični predmet iz ranijeg perioda, da ga, ako nije u ispravnom stanju, „vaskrsnem“ i da se s njegovom upotrebnom vrednošću upoznaju mladi, iskreno veli Tibor Šipoš.
U eri kompjuterizacije, reklo bi se, malo koga zanima šta je bilo „in“ u vreme industrijalizacije ili pre nje. Ali, da li je baš tako? Bečejci rado prošetaju do ušća Velikog bačkog kanala u Tisu i dive se najvrednijoj baštini Potiskog regiona – Staroj brodskoj prevodnici, popularnom „Šlajzu“. Zahvaljujući Tiboru Šipošu samo par stotina metara dalje, u omiljenom bečejskom izletištu uz Tisu, nalazi se još jedan eksponat industrijske arheologije. Reč je parnoj mašini, koja je, uz njegovu vikendicu s galerijom „Šipoš“, postavljena na betonskom prostoru.
-To je parna mašina engleske proizvodnje iz druge polovine 19. veka. Na njoj piše da je proizvela kompanija „Marshall Sons i Co. Ltd.“ iz Gainsboroua, a onda je ko zna kakvim putem i povodom u 20. veku stigla u Stari Bečej, pojašnjava nam istorijat bečejske „parnjače“ Tibor Šipoš i dodaje. Poznati bečejski livac čika Ištvan Keri imao je i dreš za vršenje žita, koji je funkcionisao pomoću ove parne mašine. Vremenom je on prestao da radi, pa je teška mašina našla svoje mesto u dvorištu njegove porodične kuće na uglu Novosadske i Đure Jakšića ulice. Bila je to stara kuća prekrivena trskom, koje odavno nema. Kad je majstor Keri 2000. godine umro u dobokoj starosti (95), ubrzo je umro i njegov rođak istog imena i prezimena koji je brinuo o njemu. Pošto sam se kao advokat bavio njegovom zaostavštinom, znam da su mnogi želeli da kupe staru parnu mašinu i koriste je za izradu centralnog grejanja. Na svu sreću, do toga nije došlo. Naslednica Katalin Šmit Keri živi u Nemačkoj i prodala je kuću, a mašinu, koja je od svoje težine do polovine bila „ukopana“ u zemlju, poklonila je meni. Preuzeo sam obavezu da je izvadim iz zemlje i organizujem odnošenje iz dvorišta. Oni su „parnjaču“ poklonili meni, a ja sam nju poklonio Bečejcima da u svakom trenutku mogu da vide kako je izgledalo to „čudo tehnike“ krajem 18. i narednog veka. Pre postavljanja na betonski plato kraj moje galerije, nabavio sam i montirao veliki točak, dimnjak i još neke stvari.
Tako je, zahvaljujući prvo majstor Keriu, a potom i Tiboru Šipošu, parna mašina ušla u treći vek. Proizvedena je u drugoj polovini 19. veka, radila punom snagom tokom većeg dela prošlog veka, a u ovom je eksponat tehničke kulture pod vedrim nebom.
