Kad se vraćaju iz svakodnog jutanjeg štrapaciranja do Tise, onako umorni, Bečejac Radivoj Trbić (72) i njegov zlatni labrador Oskar (14) izgledaju kao vršnjaci!
-Pošto se osim prve, pseće godine množe sa „sedam“, ja sam zapravo „mladić“ za mog Oskara, koji je sa svoje 92 godine pravi „pseći deka“, s osmehom priča Rada Trbić, a „starina“ koristi priliku da se odmori kraj njegovih nogu.
Ne mogu ga se osloboditi od ranog jutra. Čim otvorim oči, odmah dođe do mojih nogu i čeka kad ćemo da idemo u šetnju. Kad krenu lepši i topliji dani, poranimo i puštam ga da se kupa u reci, jer ne želim da kasnije smetam kupačima. Međutim, čim zahladi, ne dam da ulazi u vodu, dlaka mu je duga, sporo se suši i bojim se da mu ne obole bubrezi. Šetnjom i plivanjem održava kondiciju, a i ja s njim. Pre nekoliko godina sam pao sa stepenica i slomio nogu. Uz Oskara sam se brzo rehabilitovao, jer sam morao i s gipsom da ga vodim. Nikako se ne sme propustiti njegova „jutarnja porcija“.
Naš sagovornik je jedan od onih stopostotnih „fadipovaca“, pošto je sav radni vek proveo u svojevremenom privrednom gigantu i najvećem bečejskom izvozniku. Radio je kao planer odeljenja operativne pripreme za proizvodnju, a čim izađe iz fabrike, pravac Tisa.
-Bio sam strastven ribolovac, naročito preokupiran smuđem. Istina, upecao bih, uzgred, i neku drugu ribu, ali sam s ribicama kao mamcem išao samo na smuđa. Zbog toga sam kupio čamac i čim bih našao pravo mesto, bacio bih sidro, smestio se u granju i pecao do mraka. Ne mogu, baš, da se pohvalim s nekim kapitalnim primercima, ali smuđeva od tri kile je bilo, seća se Rada, koji nije sklon megalomanskom „pecaroškom“ hvalisanju.
Vremenom je kupio šest ari zemlje u Velikom ritu i zasadio „domaćinski voćnjak“ sa 66 stabala različitih sorti, koji je počeo da mu oduzima vreme za pecanje.
-U početku je to bila zabava, ali je vremenom sve preraslo u obavezu, pa je pecanje prvo marginalizovano, a posle sam sasvim zaboravio kako izgleda držati štap u ruci. Da nema Oskara i šetnje uz Tisu, gotovo, da ne bih znao da smo grad kraj „panonske lepotice“, vajka se Rada Trbić.
Jer, treba brinuti o 17 kajsija starih tridesetak godina, dok je nešto manje višanja, dunja, jabuka, krušaka, oraha, trešanja, šljiva…
-Posebno sam ponosan na autohtonu vrstu kajsija, čije su „pelcere“ uzimali Sremci da je zapate u njihovim voćnjacima. Međutim, nisam siguran u to koliko će im se primiti, jer verujem da im podloga u našem Velikom ritu odgovara, pa su zato dugovečne i rodne. Uostalom, i PIK Bečej ima voćnjake, baš, u tom kraju, konstatuje Rada, samouki, ali već iskusni agronom.
O „asni“ od svoga rada u voćnjaku priča s dosta skepse.
-Ne idem na pijacu da prodajem voće, već mi mušterije dolaze kući. No, i kad je rodna godina, nastane problem. I ne samo moj, jer malih voćara kao što sam ja mnogo je u Bečeju. Bilo bi dobro da postoji neka otkupna stanica, gde bi se klasifikovalo obrano i sve prodalo u punom rodu. Ovako, prodam šta prodam, a ostalo gurnem u rakiju. Pazare ljudi i nju, ali je to dodatni posao, zaključi Rada, pa s nešto starijim „ispisnikom“ ode dalje.
