Dom penzionera u Bečeju je mesto gde mnogi ispisnici korisno „ubijaju vreme“. Jedan od njih je Tibor Balzam, koji dolazi na „partiju dve šaha“.
Prethodnih pet godina to je bilo redovno sredom, kada se s prijateljem Lacikom Papom nalazio u zakazano vreme i odmerili su umešnost na 64 polja. Lacike, na žalost, više nema, a navika je ostala.
-Sada ne dolazim, baš, sredom, ali jedan dan u nedelji sam obavezno ovde i igram šah s poznanicima. Danas nije bio moj dan. Figure su odlazile nekim svojim putem i gubio sam partije. Ali, zato sam juče uspešno rešio novi šahovski problem u Mađar sou, koji ponedeljkom ima šahovsku rubriku, i uspešno rešeni problemi se šalju u redakciju, dobija se određen broj poena i kada se sakupi 40 poena, sledi jednomesečna besplatna pretplata na list. Poslednji problem je bio „mat u šest poteza“, koji sam sa zadovoljstvo rešio. Ne radim to da bih uštedeo novac za jednomesečnu pretplatu, već da bi, s razlogom, pokrenuo moždane vijuge. U ovim godina je to, itekako, potrebno, kao i rešavanje, to obično radim u večernjim satima, ukrštenice, ovim smo počeli razgovor s pravnikom po obrazovanju, a četvrt veka poznatim bečejskim pčelarom i dan danas voćarom Tiborom Balzamom.
Ove godine, 15. marta, napunio je naš sagovornik 80 godina života i dve decenije kako je u penziji. Čitav život je radio kao pravnik. Počeo je 1965. u ondašnjoj Trgovačkoj firmi „Univerzal“, da bi ga, tri godine kasnije, pozvao tadašnji predsednik opštine Raša Topalski i ponudio da bude načelnik za upravno pravne poslove u opštini.
-Nije mi se išlo, jer nisam želeo da ulazim u politiku, ali kada su prihvatili da, mada nisam bio član Partije, obavljam odgovornu funkciju, nisam imao kud. Uz to, plata je bila duplo veća, što u vreme kada sam počeo da osnivam porodicu nije bilo zanemarljivo. Radio sam punih 13 godina, a onda se vratio u „Univerzal“ na mesto rukovodioca pravne službe, da bi deset godina kasnije bio direktor i kada sam ispunio prvi uslov za odlazak u penziju… u najkraćim crtama to je poslovni put Tibora Balzama.
Kada se zna da je Tibor bači već bio afirmisan pčelar, da je imao baštu i voćnjak sa 60 stabala raznog voća, onda je bilo jasno zašto je čekao prvi uslov da se penzioniše.
–Prvih desetak košnica kupio sam 1980. godine, ali ja to smatram pripravničkim radom. Ozbiljno bavljenje pčelarstvom počelo je šest godina kasnije kada sam uložio u prikolicu sa 70 košnica u kojoj je, tek, u tridesetak bilo pčela, a mnoga društva su bila bolesna… Bilo je posla dok sve nisam doterao kako sam ja želeo. Kako su košnice bile u voćnjaku, to znači da se voće nije prskalo, pa su pekmez i palinka od jabuke, kajsije, kruške i šljive bili ekološki. Godinama je bilo posla, ali je, poput meda, curila i određena zarada od tog truda. Možda bi i duže potrajalo moje druženje s pčelama, da 2002. i narednih godina nije pooštrena politika prema pčelarima. Nisam želeo dodatna ulaganja, a nisam hteo protivzakonito da radim, i prodao sam prikolicu sa košnicama 2006. godine, dodaje Tibor Balzam.
Ali, uvek ima neko ali. Dragoceno iskustvo preneo je na zeta Zoltana Saboa, koji je iz Bačke Topole dolazio da mu pomaže pri vrcanju meda. Zainteresovalo ga je to i…
-Rekao sam mu da se od pčela može živeti ako se poslu priđe maksimalno angažovano i ako društvo broji stotinak i više košnica. Dao sam stručnu literaturu, nisam krio svoje znanje i on je počeo ozbiljno da se bavi pčelarstvom. Njegov najstariji sin Atila, moj unuk „prvenac“ i sada student završne godine Pravnog fakulteta, mu pomaže prilikom selidbe košnica i vrcanja, što znači da se i on „zalepio za med“. Ponosno naglašavaju kako su vrlo uigran tim kada zajednički rade, što me raduje, jer to znači da je pčelarstvo postalo porodična tradicija, s osmehom i zadovoljstvom konstatuje Tibor bači.
Raduje se naš sagovornik svim lepim vestima o unucima. Pored Atile, koji nastavlja njegovu tradiciju pravnika i pčelara, od ćerke su još unuka gimnazijalka i unuk „prvačić“, a od sina ima dve unuke, učenicu drugog razreda i na jesen polaznicu prvog razreda. Njih dve, pošto su u Bečeju, česte su gošće u domu babe i dede. Dok baka priprema ručak, deka se s radošću zabavlja sa njima. Pa, neka onda neko kaže da penzioneri imaju vremena na pretek. Druženje s unukama, rad u bašti, voćnjaku sa 60 stabala, rešavanje šahovskih problema i obavezno jedanput nedeljno igranje šaha u Domu penzionera… Ma da je dan dugačak 30 sati ne bi se sve stiglo.
