Počelo s „Trajkom“, završilo se s „Berićet“

Svi koji su posumnjali u atraktivnost poetske večeri „Glumci – pesnici“, gde je glumac Nebojša Ilić Cile kazivao stihove koje su njegove kolege pisale, prevarili su se.

A možda je tako i bolje, jer da je bilo više posetilaca, svečana sala Narodne biblioteke ne bi mogla da primi sve.

Stekao se utisak da su svi prisutni „kupljeni“ već prvom pesmom Ljubiše Bačića Baje „Trajko“ na sokobanjskom dijalektu, pa je na samom kraju bilo zahteva da se ista pesma još jedanput čuje, ali je Nebojša Ilić smatrao da je bolje da se čuje pesma „Berićet“, koja je, takođe, pobrala dugotrajan aplauz.

-Naš uvaženi kolega Ljubiša Bačić Baja je u 63. godini izdao svoju prvu knjigu pezije i dvoumio se kako da je nazove. Kumovao je kolega Aljoša Vučković i knjiga je nazvana po pesmi „Stena Gologlava“. O kakvim pesmama je reč, dovoljno kazuje činjenica da je Ljubiša Bačić za svoju knjigu „prvenac“ dobio nagradu „Miloš Crnjanski“, veli Nebojša Ilić.

Ekskluzivnost pomenute knjige pesama je što ih je Ljubiša Bačić pisao na sokobanjskom dijalektu i bilo je milina čuti u izvođenju Nebojše Ilića Cileta. Potom su se ređale pesme barda jugoslovenskog glumišta Pavla Vujisića, koje su svetlost dana ugledale zahvaljujući činjenici da ih je sakupila, jer su pisane na kafanskim računima i salvetima ili papiru od paklicama cigareta, njegova supruga Mirjana. Sam Vujisić nije krio da je želeo da bude pisac, a ne glumac, ali je ovo drugo, kako je tvrdio, lakše.

-Govorio sam stihove Pavla Vujisića, ali sam ostao dužan publici, mada oni to najbolje znaju iz filmova, kakav je on glumac bio, dodaje Nebojša Ilić. O tome najbolje govori jedna anegdota. Pitali su slavnog Orsona Velsa kako bi poređao, po njemu, prvu trojicu glumaca na svetu. Bez dvoumljenja odmah je odgovorio: Na prvom mestu sam ja, drugi je Pavle Vujisić, a treći Lorens Olivije. Znatiželjni su ga upitalo ko je Pavle Vujisić, a on im odgovorio: Kad biste to znali, onda ja ne bi bio prvi!     

Potom su na red došle bolne i lucidne pesme u svemu briljantnog Zorana Radmilovića, koje je pisao pred kraj života, pa „sonet  66“ Šekspira…

-Cilj mi je da ovim projektom „Glumci – pesnici“ publici omogućim da ima isti uvid, kao i ja, u to što su moje kolege napisale, jer se nije našao izdavač koji bi to sakupio između korica jedne knjige. Ja sam u ovom slučaju posrednik između napisanih pesama i publike. Najmanje sam ja kao glumac važan, već je u prvom planu poezija mojih kolega koja ide ispred mene. Ne vidim sve ovo kao neki moj glumači zadatak, već kao svoju intimnu misiju da govorim o glumačkoj sudbini, zaključuje Nebojša Ilić Cile.

Koliko je poetsko veče, koje su lokalna samouprava i Narodna biblioteka Bečej priredili povodom Dana žena, uspelo, najbolje svedoči podatak da je Nebojša Ilić još petnaestak minuta proveo sa posetiocima, pri čemu je mlađima davao autograme i fotografisao se, a odraslisu mu prilazili i zahvalili se na izuzetno lepom druženju.