Pola veka vlasnici, osnivač Damjan Šipoš i njegovim odlaskom u penziju sin Dušan, samostalne zanatske radnje neobičnog imena „Soboslikar“ plaćaju porez u bečejskoj opštini, a poslednjih godina nemaju posla na njenoj teritoriji.
Istini za volju, nije ga bilo ni u prvim godinama postojanja firme, a Damjan Šipoš Lala (78) sve pojašnjava.
-Nakon školovanja za soboslikara i povratka iz vojske 1964. godine, zaposlim se posredstvom Vojislava Jagetića, svojevremo bečejskog vaterpoliste i predsednika kluba, u kombinatu „Borovo“, priča Damjan Šipoš.
Nije bilo loše u privrednom gigantu velike Jugoslavije, ali sam 10. maja dve godine kasnije osnovao samostalnu zanatsku radnju „Soboslikar“, uglavnom za molersko-farbarske radove u okolini Borova i Vukovara. Onda kao lokalpatriota prebacim firmu u rodno Bačko Petrovo Selo i od, igrom slučaja, 10. maja 1970. plaćam porez u bečejskoj opštini, mada sam i dalje radio u istočnoj Slavoniji. Tad opravdano nije bilo posla za mene u Bečeju, jer sam živeo i radio u Borovu, ali sam se vremenom širio i na Potisje. Od 1985. godine sam promenio fah i prešaltovao se na obeležavanje putne horizontalne signalizacije. Posla bilo i u Slavoniji i širom Vojvodine. A onda stigao 27. juni 1991. godine i s porodicom sam morao da se preselim u zavičaj. Sve što sam stekao, ostalo je. Sreća da sam ranije kupio kuću u Bečeju, ali nas je ona dočekala prazna.
Nastavio sam porodični biznis, punio novi dom i izdržavao porodicu. Bilo me je u prvo vreme po potiskom regionu, Adi, Bečeju, Kanjiži, Senti, zatim u Bačkoj Topoli i Kuli, proširio i na banatske džade, a kasnije diljem Vojvodine. Sin Dušan je mojim odlaskom u penziju preuzeo firmu, zadržao naziv starog zanata, ali u poslednje vreme ovde za nas baš nema posla.
U međuvremenu je ostao bez životne saputnice Milene, koja je, tvrdi, bila pravi stub kuće. Njemu i Dušanu nije im lako kada se vrate sa terena, ali sumorne misli odagnaju sećanjem na stara bolja vremena.
-Nije lepše bilo samo nama, nego svima. Jeste se radilo i to naporno, ali se i zarađivalo. Prvih dvadesetak godina sam se bavio izključivo molersko-farbarskim radovima. Između ostalog, farbao sam fasade i molovao zidove po slavonskim školama u Borovu, Borovo Selu, Boboti, Veri, Vukovaru,… Po dolasku u Bečej nastavio da farbam spolja i iznutra, Ekomosku i Tehničku školu, zatim osmoletke „Zdravko Gložanski“ i „Sever Đurkić“, pa „Šamu Mihalj“ i „Malu Zardu“ u Bačkom Petrovom Selu, „Svetozar Marković“ u Bačkom Gradištu, u Radičeviću, Mileševu…
Pokazuje Lala fotografiju na kojoj čovek raširenih ruku stoji na vrhu crkvenog tornja. Pohvalio se da je to on po završetku rekonstrukcije crkve u slavonskom selu Trpinja pre tačno pola veka.
-Prve crkve sam radio 1967. bila je u selu Čakovci i Berku. Godinu dana kasnije sredio sam bogomolju u banatskom selu Iđošu, a onda sam prešao u Trpinju, mnogo toga pamti Lala i dodaje. Kad se setim tih vremena… Nije se radilo sa skelom, već smo improvizovali lift. Dole u zemlju poboden drveni stub, na drugoj strani točak sa seoskih kola, a između drveno vreteno oko koga je bio namotan pajvan i korpa u koju bi ulazio, pa su me tako dizali uz toranj. Zbog jakog strujanja vazduha, samo sam dvadesetak minuta mogao da radim, a onda su me spuštali da se pola sata odmorim. I tako u nedogled, dok se ne dovršim krov tornja i krst na „koti 36“.
Na „molovanje puteva“ se prešaltovao 1985. godine i, evo, ostao tri i po decenije. Postao je to porodični biznis, jer se istim poslom, pored sina Dušana, počela baviti i kći Damjanka u Subotici, gde je osnovala firmu istog profila „Boja“.
-Sve je ispalo sasvim slučajnona nagovor tadašnjeg direktora „Bačka – puta“ Krste Bugarskog, te počnem, baš, u Bečeju da farbam puteve kao podizvođač tadašnjeg građevinski moćnog „Zidara“. Kupio sam traktor s tek ručno urađenom kompresorskom opremom, po ideji majstora Joške Kovača. Poslove sam dobijao svuda preko bečejske zadruge „Interkoop“, pazario mašinu marke „Greko“ za farbanje pešačkih prelaza i parkinga, a kako se posao uvećavao, nabavljao sam savremeniju mehanizaciju, uglavnom nemačku. Nedavno i polovni u odličnom stanju „Hofman – 18 univezal““, koji rezervoarpm za boju od 600 litara jednim punjenjem može da izvuče 15 do 20 kilometara linije na putu. I stara mašina je u funkciji, ima rezervoar od 250 litara, a one ranije još manji. E, da mi je sadašnja bila ranije, kad sam s onim starim molovao po 3.000 kilometara putnih linija godišnje, veli Lala.
Nada za njih nema posla u domicilnom ataru, Šopoši nisu ogorčeni, već često volonterski ofarbaju parking ispred Doma zdravlja, Stomatološke ordinacije u svom komšiluku, Sportskog centra… Za svoju dušu i da sugrađani vide da firma još uvek postoji.
