Čovek u konju nalazi prijatelja bez interesa
Kapije su širom otvorene
spremno čeka petopreg da krene
svaki sokak svoj petopreg ima
ponose se Vranjevčani njima.
Ovo je jedna od strofa klupske himne Konjičkog kluba „Vranjevo“ iz Novog Bečeja, za koju je tekst napisao konjar Miodrag Mića Dujin. Petopreg koji izranja iz Tise optočen potkovicom je i u klupskom amblemu. Petopreg je, definitivno, simbol novobečejskih konjara. Istorijski zapisi kažu već 145 godina.
Hroničar novobečejski Lazar Mečkić preneo je priču koja se odomaćila u tiskoj varoši, o tome da je 1872. godine car Franja Josif I prilikom putovanja za Temišvar, iz Beča parobrodom plovio Dunavom, pa Velikim bačkim kanalom do Tise, gde se usidrio i prenoćio kod Novog Bečeja, a onda je ujutru seo u karuce, koje je vukao petopreg vlasništva Taksiš Turia, i prošao sa svojom svitom glavnim vranjevačkim sokakom pozdravljen od strane meštana. Posle toga je usledio carski ukaz kojim se dozvoljava vožnja petopregom u Vranjevu i onima koji nisu plave krvi. Petopreg je bio iznenađenje i na Prvoj reviji paradnih zaprega, neki to nazivaju Fijakerijadom, 1994. godine kraj prelepog Tiskog keja na Veliku Gospojinu. Bilo je to podsećanje na događaj kad je jedan suveren države posetio maleno Vranjevo.
-Legenda ovdašnjeg konjarstva, prvi predsednik kluba, Novobečejac Veselin Ćurčić upregao je petopreg i pobrao aplauz od više hiljada prisutnih na „prvencu“ koji iduće godine doživljava jubilej od četvrt veka postojanja, započinje svoju priču aktuelni predsednik KK „Vranjevo“ Miodrag Mića Dujin. Iako je jarak koji je delio Vranjevo i Novi Bečej odavno zatrpan, rivalitet je ostao. Već naredne revije, druga legenda našeg kluba i potonji predsednik, Vranjevčan Branislav Vlaškalin upregao je dvanaestopreg, a 1999. godine, čak, četnaestopeg, pa su ga prozvali „Ben Hur sa Tise“.
Mada je prva Velikogospojinska revija održana 1994. godine, Konjički klub „Vranjevo“ zvanično je osnovan 22. januara 1995. godine. Predsednik Mića Dujin ima ideju kako da se obeleži četvrt veka kluba i da se oduži konjima, koji su toliko generacija vranjevačkih i novobečejskih paora odranile.
-Ističe mi mandat, ali ako dobijem poverenje i u narednom, a verujem da hoću, zalagaću se da podignemo spomenik konju, tačnije našem petopregu što u klupskom amblemu izranja iz Tise. To je ideja našeg umetnika Miće Josimovića. On je spreman da uradi istu skulpturu, a spomenik bi mogao da bude postavljen na raskrsnici puta prema Bašaidu i Novom Mileševu. Tako bi se odužili svim konjima… Nekada je svaka kuća imala konja, koji su svojim radom, a kada su veselja i paradom, doprinosili našem opstanku. Uz to, konj čovekov veliki prijatelj, on je plemenita životinja i oplemenjuje ljude. Danas svi voze petopreg, a na ovaj način bismo dali do znanja da smo ga na ovim prostorima prvi upregli mi iz tiske varoši.
Konja je sve manje, ne samo u Novom Bečeju, pa se i mnogi konjički klubovi gase. Novobečejski klub sada ima tridesetak članova i četrdesetak konja.
-Samo Bogomil Vujackov ima par prelepih noniusa. To su pravi banatski vranci. A kad smo kod ove naše legende, onda moram da naglasim da je on 1994. godine upregao pet vranaca u karuce i petopregom dovezao patrijarha Pavla sa Oplenca do Novog Sada. Opet je u pitanju petopreg. Ostali naši konji su lipicaneri. Zašto? Lipicaner je boemski konj, svojim gracioznim hodom i držanjem dočarava svu lepotu konjske rase. Ne zovu ga bez razloga „carski konj“, veli Mića.
Sada ljudi gaje konje iz ljubavi, ne mnogo kao ranije, već dva do tri. Da održe tradiciju konjarstva, da idu po badnjak i drugog dana Božića sednu u karuce, čeze ili fijaker i provozaju se vranjevačkim šorovima, kako bi se čuo graciozni topot lipicanera uz muziku harmonikaša. Pomenimo nekoliko sada aktivnih članova, Slobodana Adamova, Igora Dujina, Dragana Mišića, Nebojšu Ostojića, Branislava Šijačkog, Stojana Šijačkog…
-Konjički sport je olimpijski, takmičarski i treba izdvojiti mnogo novca za tako kvalitetna grla. Mi smo čuvari tradicije, slično kao i Kikinđani ili meštani Crepaje, sve radimo iz ljubavi i vodimo računa o karucama, narodnoj nošnji i da se lepo zabavimo kada je naša Revija konjskih zaprega. Volimo da ugostimo naše prijatelje iz drugih klubova, ali da bi došli i našu Velikogospojinsku feštu uveličali, moramo i mi njihove revije da ispoštujemo. Kad je takmičarski deo u pitanju, imamo samo dvojicu članova, Igora Popova i Dragana Mađareva, koji odlaze na kup takmičenja i prvenstva Vojvodine i Srbije i beleže zavidne rezultate na poligonu spretnosti.
Ideja o formiranju kluba „krčkala“ se u dvorištu i prostorijama Zemljoradničke zadruge, te zbog toga Velikogospojinska povorka i kreće s tog mesta.
-Imamo izuzetno atraktivan ambijent za naše predstavljanje javnosti tokom Velikogopsojinskih dana. Već razmišljam o narednoj jubilarnoj 25. Reviji. Predložiću i neke novine u odnosu da dosadašnje. Sve u svoje vreme, pomalo je tajanstven predsednik Miodrag Mića Dujin.
Danas odgajivači imaju, uglavnom, mlada grla, a nekada su legendarna grla donosila znatnu profit svijim gazdama. Veselin Ćurčić je svoju Lucu i Celku prodao za 10.000 ondašnjih maraka, Sava Ostojić je dobro unovčio Bibu, Mića Dujin je Lisku i Cara prodao za 12.000 evra, a deda Rada Vlaškalin je svoju kobilu Lastu pozajmio za petopreg i u Crepaji dobro pazario, jer je Lastu prodao za 6.000 evra.
-Ja sam drugačije sreće bio. Od ujaka sam nasledio ljubav prema konjima, ali majka i otac nisu bili za to da imamo konja u dvorištu. Možda da bi me odvratili, uplatili su mi 1970. godine „fijat 1500“ i čekali smo da stigne šest meseci. Tokom leta oni su otišli na godišnji odmor, a ja novim kolima na vašar u Žabalj, gde sam trampio auto za kobilu. Kad su se roditelji vratili kući, umalo ih šlog nije strefio. O tome koliko volim konje svedoči i ova priča. Kaže meni, istina druga žena, posle 15 godina u braku: „Brane, ovako više ne ide. Biraj, konji ili ja?“ Znala je odgovor, a ja mislio da je neka šala. Iskreno odgovorim – konji! Sutradan kad sam došao kući, žena spakovala stvari i otišla. Ja ostao s konjima. Mnogo sam ih promenio, ali se nikad nisam pokajao. Uvek sam nabavljao bolje. Sada imam dva, smeška se dok priča Branislav Šijački.
Njegov prezimenjak Stojan Šijački je, pak, ljubav prema konjima stekao uz oca Nikolu i sve je preneo na dvojicu sinova.
-Dva konja su mi u štali i puna kuća konjara. Uz ljubav prema konjima, naučio sam sarački i potkivački zanat. Morao sam, jer oba zanata izumiru, a oprema je trošna i valja je ojačati kako bi izdržala još koju godinu, pa uvek imam posla. S fijakerom odlazim na svadbe i druga veselja. A fijaker je star preko vek i po. Deda imao šestoro unučadi i kupio ga da ne iznajmljuje za svadbe unucima. Dobra investicija. Drugi nisu bili zainteresovani, pa ga je meni ga poklonio. Restaurirao sam ga i redovno ga održavam. Finkcionišemo moj par konja, Avala i Lasta, fijaker i ja, smeška se Stojan Šijački i dobija poziv da ide na potkivanje konja.
Priča o novobečejskim i vranjavačkim konjarima mogla bi da se otegne u nedogled, jer kad se o konjima priča i doživljajoma s njima, onda nema kraja. A i kako bi, kad Mića Dujin u jednoj svojoj resmi piše:
Čovek u konju nalazi:
snagu bez surovosti
lepotu bez sujete
prijatelja bez interesa.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Stvarno važno: Informisanjem do ostvarivanja javnog interesa u opštini Novi Bečej“, koji sufinansira opština Novi Bečej
