Ovo je baka Vinka i ona živi u jednom vojvođanskom selu, nadomak Bečeja.
Suprug joj je preminuo pre mnogo godina, kada su već uveliko ostali sami njih dvoje, jer im se sin davno preselio u daleku i stranu zemlju. Svoje prvo unuče baka Vinka je videla pre dvadesetak godina, kada je sin poslednji put bio da je poseti. Decenijama unazad, poštom joj stižu fotografije koje ona, kao kakve dokaze života, sreće i blagostanja, čuva i ređa po kredencu, dok one lepše i njoj posebno drage, naslanja na bele keramičke vaze ukrašene fazanskim perjem na velikom astalu u prednjoj sobi svog skromnog kućerka.
Verovatno.
Kada je bila dete, Vinka je bila ona devojčica koja je za večeru jela ono što ostane, jer prvo su jela braća. Vinka je bila ona devojčica koja nije išla u školu, ali njena braća jesu. Ona je bila podučavana u svim onim, za ženu, važnim stvarima: poput kuvanja, čišćenja, pranja, peglanja, šivenja. Još ako je umela da veze – nade za Vinku je i te kako bilo. Što je najvažnije, Vinku su učili kako da ćuti, jer ćutanjem žensko ugađa muškarcu i ćutanjem žensko ugađa drugoj ženi.
Da se Vinka zadesila u siromašnijoj porodici na nekom salašu, ona ne bi bila ništa drugo do „još jedan tanjir na stolu“. Vinka bi bila trošak. Svesna toga, osetila bi svu nelagodu ženskog postojanja, svaki put kada bi joj ručak zagoreo ili živina pobegla u komšijin atar. To, što bi ona tada imala tek 10 ili manje godina, to nije bilo važno.
Verovatno.
Ako je, pak, pukom srećom ili zahvaljujući pažljivijim roditeljima, Vinka uspela da pokaže neke dodatne veštine, možda bi se i razmišljalo o tome da bi valjalo da Vinka završi bar dva razreda osnovne škole, da nauči slova i osnovnu računicu. Na kraju, ne bi joj naškodilo da vreme provede u ženskom društvu i da se nauči pristojnom ponašanju. Jer, moralo se misliti i o tome: kako Vinku udati, a uz malo sreće i korisnih poznanstava, za onoga koji bi svojim imetkom garantovao i obezbedio brigu o njoj i time porodici učinio veliki ustupak.
Verovatno.
U slučaju da Vinka pokaže dodatne potencijale kada za to dođe vreme, majka bi je u zoru odvela na seosku pijacu i sa njom stala kraj mesta gde se obično trgovalo stokom. I dok bi seoske gazde gledale stoku, Vinku bi možda primetila baš neka od njihovih gospođa i upitala bi majku šta Vinka ume da radi po kući. Ako bi se imalo puno za nabrajati, mati i gospođa bi se brzo dogovorile. I tako bi Vinku dali gospođi, gospodarici ili gazdarici, kako su već nazivali supruge u imućnijim porodicama, uz obećanje da će Vinka dobiti lepšu haljinu i mesečno sledovanje od kojeg će deo slati porodici, u znak ljubavi i zahvalnosti, dok će ostatak morati da nauči kako da „ušpara“, ako hoće da kupi nove knjige za školu. Sve to, samo ako se bude lepo ponašala i obavljala kućne poslove onako kako je dogovoreno.
Verovatno.
Od tog momenta, Vinka je mogla ostati u porodici dotične gospođe, obavljati kućne poslove, završiti par razreda osnovne škole i upoznati mladoženju u ranoj devojačkoj dobi. Njemu biti supruga, deci majka, a kući biti domaćica. Ili, ako bi sreće bilo na pretek, Vinka bi možda završila i osnovu školu i žensku gimnaziju, a možda bi čak i pohađala studije negde, u Beču ili u Pešti. Istina, o ovoj drugoj Vinki, školovanoj i, koliko-toliko, samostalnoj za ono vreme, retko ko je u selu znao i progovarao.
Međutim, priča o Vinki i detalji u njoj – samo su verovatni. Baka Vinka sa fotografije nije Vinka iz priče, ali bi sigurno mogla prepoznati, ako ne sopstvenu, onda barem istinu žene do nje, jer je priča o Vinki deo više od jednog svedočenja i „žive reči“ njenih savremenika, često člana porodice, ali i drugih koji su poznavali bar jednu Vinku.
Vinka (ko god ona bila – a Vinki ima i danas) verovatno nikada nije krivila nekog drugog za život kakav je imala. Osećaj nedostojnosti ponekad je bio toliko dubok, da svest o spoljašnjim okolnostima gotovo da nije ni postojala. Poneka nejasnoća i pitanje, ako bi se i pojavili, brzo bi bili zataškani nepisanim, a često i napisanim, zakonom prirode i nužde. Jer, Vinka može biti sve one žene koje su bile prve, ali su došle poslednje. Ona može biti sve one žene o kojima je uvek neko drugi morao ili trebalo da vodi računa, jer nije bilo mogućnosti da to čini sama. Uvek u nekom ćošku, uvek dodatni trošak i uvek ona koja treba da zasluži. I uvek Vinka, koja treba da ćuti.
