Priča o izumiranju starih zanata ima staž od nekoliko decenija. Tu i tamo mogu se pronaći zanatlije – majstori starog kova iznikli iz strogih esnafskih pravila koji odolevaju novom vremenu i tehnologijama. Sedamdesetšestogodišnji Jožef Čabi poslednji je bečejski kovač.
Iako se približio devetoj deceniji života i dalje kuje i otkiva i konje potkiva. Ostao je poslednji Mohikanac od sedamnaest nekadašnjih kovača u Bečeju.
– I moj otac je bio kovač. Ponudio mi je da radim kada sam završio šesti razred. Prvo sam upisao šegrtsku školu i potpisao ugovor sa Zanatskim udruženjem i krenuo na praksu kod pokojnog majstora Žikića, kaže Čabi.
Kovačnica starija i od njegovih sećanja u kojima su još žive slike na šegrtske dane, polaganje majstorskog ispita, momčenja a iznad svega rada od ranog jutra do večeri. Kaže više je vremena proveo sa nakovnjem nego sa suprugom jer trebalo je iskovati potkovice, kose, sekire, plugove, drljače ali i daleko složenije naprave.
– Pedesetšeste godine kada su seljaci malo stali na noge počeli smo da pravimo feder kola. Salašari želeli da subotom sa salaša dolaze ne običnim, seljačkim, već feder kolima, s neskrivenim ponosom govori on. Potkivao je konje vrance, lipicanere, alate, dorate, zekane, plemenite galopere i kasače, marljive i teške tegljače od Bečeja do Karađorđeva. Kaže, po potkovici se konj poznaje. Baš kao i majstor kovač po žuljevitim rukama. I pored ispucalih dlanova i celodnevnog rada, dodaje, opet bi isti zanat izabrao jer ga, nakon šest decenija podjednako voli a njegove lepote diskretno prenosi unucima.
Izvor i foto: RTV
