Mantra da ono sto se žarko želi, i ostvari, ne važi za Milana Šegana (68) i njegovu ljubav od detinjstva prema železnici, posebno dizelki. Stalno je šetao do železničke pruge kraj rodnog Bočara i gledao kako lokomotiva vuče vagone, želeo da bude mašinovođa, ali džaba.
Posebno se seća putovanja od Beograda ka Bosanskoj Krupi, zavičaju roditelja, na kojem je visio na prozoru, a posle od promaje nekoliko dana ništa nije video.
-Otac je tvrdio da je to težak posao, pa je želeo da budem medicinski laborant, a pošto nisam mogao podneti krv, to je otpalo, seća se Milan.
Kompromis je bila Poljoprivredna škola, stočarski smer u Čoki. Završio sam srednju školu 1969, ali nikad nisam radio u struci. Već tad je stočarstvo posustajalo i odlučim da odem u vojsku, pa se posle prekvalifikujem u trgovca. Nakon šest meseci prakse u seoskoj robnoj kući, položim ispite i 1973. zaposlim se u stovarištu novosadskog „Stoteksa“. Oženio sam se i okućio u Bečeju, pa posle decenije i po svakodnevnog putovanja do Novog Sada i nazad, radio, opet deceniju i po, u bečejskoj prodavnici „Sintelona“.
Ali, kod Milana nikako ne ide sve po želji. Razveo se, prodao stan i vratio, nakratko, u Bočar. Uplaćivao je radni staž i kad je 2015. stekao uslov da ide u starosnu penziju, ostalo mu je šest meseci do 40 godina plaćanja u PIO.
-Nisam dugo ostao u Bočaru. Prodao sam svoj deo porodične kuće bratu i vratio se u Bečej, gde su mi dve ćerke i četvoro unučadi. Kupim kućerak i mirno živim. Pre podne svratim do Doma penzionera na partiju-dve šaha ili prošetam do Tise, sabira se Milan Šegan.
Rekreativno-sportski duh mu je ostao iz mladosti. Tokom bezbrižnih bočarskih dana igrao je košarku i odbojku, više na mreži, nego pod košem. Posle podne je obavezna tura šetnje ili sportski TV prenosi.
-Imam dosta slobodnog vremena pa bih da se aktiviram, jer traže trgovce-penzionere u ovdašnjem marketu zrenjaninskog „Gomeksa“ za rad na četiri sata. Odgovara mi, a verujem da će i oni biti zadovoljni. Ne interesuje me rad na kasi, već da pomažem u magacinu ili popunjavanju rafova, prepun je Milan elana.
Iako se kasno opredelio za trgovinu, ispostavilo se da za nju ima dara.
-Čitajući, saznao sam da se od sekundarne sirovine može dobro zaraditi. Sedamdesetih godina je to kod nas tek počinjalo. Sakupljao sam stare akumulatore, ali nisam imao gde da ih lagerujem. Našao sam državnu firmu, oni meni na svakih pet jedan novi, koje sam prodavao zainteresovanim. Posao išao, pa sam za godinu dana sakupio pet tona akumulatora. Ali, uvek ima neko „ali“. Radio sam u Novom Sadu, rano odlazio na posao, a vraćao se u pet po podne, pa mi je ostalo malo vremena za biznis. Prestao sam. Pokušao sam potom da sakupljam stare televizore i nosim ih u okupnu stanicu. Išlo je i to. Brzo sam sakupio tridesetak odbačenih aparata, pa i tako dopunio porodični budžet, a ko zna čime ću još, zaključuje (ne)suđeni trgovac.
