Zavičajnu baštinu Bečeja uskoro treba da obogati kapitalna monografija posvećena vaterpolu, koji je proslavio grad širom Starog kontinenta, jer obuhvata period od kad je klub izronio iz mutne kanalske vode, pa se 2000. godine izdigao sve do evropskog trona.
A za istraživanje početka tog sporta u najvećoj srpskoj potiskoj varoši nezaobilazna ličnost je prof. dr Đurica Stojšić (81), koji, mada je više od četiri deceije zvanično stanovnik Novog Sada, i dalje smatra da je od glave do pete ostao Bečejac.
-Detinjstvo i mladost sam proveo u Bečeju, a to se ne zaboravlja, seća se vitalna „momčina“. Ja i danas znam ko je gde stanovao, čime se bavio, od čega je bolovao…
-Iako sam bio deran, sećam se nekih detalja iz Drugog svetskog rata, pa i dana kada smo se oslobodili, a ja s ocem konjskom zapregom išao za Bačko Gradište… Ma, sve mi je to ostalo urezano u malom mozgu. Počeci plivanja i vaterpola, kao i brojnim sapatnicima, bili su u hladnoj i mutnoj vodi Velikog bačkog kanala… Medicini sam kasnije, valjda smem bez lažne skromnosti reći, dao mnogo, ali vaterpolu u Bečeju sve. Bio sam u prvoj igračkoj generaciji kapiten i ostao to do kraja igračke karijere, radio sam kao trener, kasnije bio predsednik, prvi savezni vaterpolo sudija iz Bečeja, često kad zagusti i donator, a već dve decenije sam počasni predsednik kluba. Jedini živi iz „kvarteta počasnih“.
Dobro i dugo pamti, pa sve, mereći prema svom životnom veku, ispravlja i nepouzdane hroničare koji su odavno kao oficijelni podatak zakovale da je potonji sportski gigant PVK Bečej formiran 1947. godine, a zapravo je tek tri godine kasnije.
-Meni je majka umrla 1948. godine, a ja u to doba nisam ni znao šta je vaterpolo. Uz to, bilo je to doba Infrmbiroa, kad smo bili maltene odsečeni od čitavog sveta, pa kome bi padalo na pamet da osniva klub. Najzad, ja sam imao samo 11 godina i ma koliko da sam bio krupan, ipak je bilo rano za vaterpolo, neće doktor Đurica, kako ga svi u rodnom gradu s mnogo poštovanja, ali i bliskosti oslovljavaju, da veštački produžava istoriju ovog kluba.
Zbog fizičle predispozicije, takvog ga i tolikog bog dao, nametnuo se vršnjacima i oni ne samo da su ga izabrali za kapitena, nego su ga slušali u svim akcijama.
-Sećam se da smo već u maju ulazili u kanalsku vodu, koja još nije bila dovoljno zagrejana, pa bi ja prvi skakao i kazivao da je veoma dobra, a kada bi se ostali osmelili, samo sam vikao „plivaj, plivaj“ i tako bi se zagrejali. Bez entuzijazma i improvizacije drugačije se nije moglo opstati kad stegne sveopšti trpež i krpež, seća se dr Đurica Stojšić.
Detinjstvo mu nije bilo lako, kao ni mlađem bratu Lazaru, inače pravom talentu za plivanje, ali u mladosti je uz vaterpolo postao „neko“. Čitavo punoletstvo je nosio vaterpolo kapicu Bečeja, a vremenom je zamenio lekarskom u operacionoj sali.
-Po završetku fakulteta, odmah sam počeo da radim kao lekar u mesnom Domu zdravlja. Pored vaterpola, hajde da se i malo hvalim, ostavio sam u Bečeju jedno od prvih Savetovališta za dijabetičare osnovano 1967. godine, nekako u isto vreme sam formirao i laboratoriju za dijagnozu bolesti debelog creva, te osnovao kardiološku laboratoriju. Sa čika Vasom Svirčevićem, tadašnjim direktorom, izborio se da Jodna banja, koja postoji još od početka 20. veka, postane zdravstvena ustanova, pa je socijalno počelo da plaća usluge koje tu dobijaju korisnici, pravi profesor inventar svojih poslova u zavičaju.
Odlaskom u Novi Sad 1972. godine, počeo je da radi u novoformiranoj koronarnoj jedinici na Internoj klinici, a kasnije je počeo da napreduje u nomenklaturi kardiologa. Mnogo edukacija i seminara, ali daleko više pregleda, operacija… Završio je kao direktor Klinike za kardiologiju Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici i tokom mandata 2001. godine organizovao veliki Kongres svojih kolega u Novom Sadu.
-Punih 13 godina bio sam direktor prestižne klinike. Ono što se posle mog odlaska u penziju 2002. godine dešavalo, ne može se vezati za moje ime. Iako sam radio pune četiri decenije, nije me napuštao radni entuzijazam. Otvorio sam i privatnu ordinaciju, ali su me pritisli neki zdravstveni problemi i morao sam se okanuti tog posla. Međutim, nisam mogao dugo da sedim besposlen. Uključio sam se u rad Akademije medicinskih nauka učestvovao u organizovanju ili pisanju tri stručne monografije. I dalje nastupam na raznim stručnim skupovima Udruženja kardiologa Srbije, na čijem sam čelu bio dok je postojalo ono labavo državno „udruženje“ SCG. Obavljao sam i funkciju predsednika kardiološke sekcije Društva lekara Vojvodine Srpskog lekarskog društva. Sada se, upravo, pripremam za Kongres kardiologa Srbije, koji će se u oktobru održati na Zlatiboru. Eto, već deceniju i po tako provodim penzionerske dane, „raportira“ nam prof. dr Đurica Stojšić.
Nadobijao se brojnih priznanja za svoj sportski i naučni rad, ali ga malo, kaže, naravno u šali, zabrinjavaju poslednja dva: zlatna medalje Udruženja kardiologa Srbije i Nagrada za životno delo Srpskog lekarskog društva. Tim povodom je došao u Bečej da počasti vaterpolo društvo. Uostalom, kraj Tise je krenula njegova lekarska karijera, pa s kim će da podeli radost, nego sa zemljacima.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Javni interes u fokusu: Informisanjem ka većem ostvarivanju prava građana opštine Bečej“, koji sufinansira opština Bečej
