Mario Reljanović | Media centar Beograd
Mario Reljanović | Media centar Beograd

Rodni jaz u zapošljavanju u Srbiji bio je prisutan i pre početka globalne epidemije virusa COVID-19, a stanje na tržištu rada bilo je takvo da nije pogodovalo zapošljavanju žena.

Ženska radno sposobna populacija brojala je značajno manje zaposlenih i mnogo više neaktivnih nego muška populacija. Drugim rečima, žene su se manje zapošljavale i imale su ograničen pristup tržištu rada.

Struktura zaposlenosti žena otkriva, međutim, i da su upravo one iznele najveći teret epidemije i vanrednog stanja koje je zbog epidemije bilo proglašeno tokom dva ipo meseca ove godine. Razlog tome je što su žene zaposlene u zanimanjima koja su se smatrala „prvom linijom“ u pružanju usluga tokom epidemije – žene, naime, čine 75 odsto ukupnog broja zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti i 69 odsto zaposlenih u trgovinama. I u nekim drugim rizičnim zanimanjima, pre svega zbog čestih i brojnih kontakata sa drugim osobama i predmetima, uglavnom dominiraju žene – tako je čak 83 odsto od ukupnog broja njih zaposleno među čistačima i pomoćnim osobljem (izvor: Uticaj epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji, http://www.centaronline.org/sr/publikacija/1811/uticaj-epidemije-covid-19-na-polozaj-i-prava-radnica-i-radnika-u-srbiji).

Čemu su sve bile izložene radnice koje su zbog prirode posla morale da rade u prostorijama poslodavca u veoma nepovoljnim uslovima?

Najpre se postavlja pitanje bezbednosti i zaštite zdravlja. Medicinske radnice bile su, naravno, najugroženije, naročito u prvim nedeljama nakon proglašenja vanrednog stanja kada nije bilo dovoljno zaštitne opreme i materijala. Ugrožene su međutim i radnice u trgovinama (prodavnicama, apotekama), koje su u toku dnevnog rada dolazile u kontakt sa više desetina, pa i više stotina korisnika. One su morale da se prilagode specifičnim uslovima rada, ali i izmenjenom rasporedu radnog vremena. Medicinske radnice imale su često produžene smene, dok su radnice u prodavnicama radile i u vreme kada to nije bilo uobičajeno (na primer u 4 sata ujutru). Radnice u režimu radne obaveze nisu dobijale uvećanu zaradu iako je njihovo radno vreme daleko prevazilazilo uobičajene zakonske norme.

Budući da su u isto vreme vrtići i škole bili zatvoreni, postojao je i problem usklađivanja porodičnih i profesionalnih obaveza. Ovo je naročito dolazilo do izražaja kod samohranih roditelja, među kojima dominiraju žene (prema podacima Evrostata za Srbiju, više od 75 odsto samohranih roditelja su žene).

Da li su iz navedenih primera loše prakse naučene neke lekcije i izvučene pouke? Čini se da nisu, budući da se nakon ukidanja vanrednog stanja, kroz letnji i jesenji talas epidemije, nije izmenio normativni okvir kada je reč o radnim pravima uopšte, pa ni kada je reč o položaju žena.

Ono što bi svakako bilo od izuzetnog značaja na kratak rok, jeste preispitivanje režima radne obaveze, pravična naknada za uloženi rad radnicama koje rade u tom režimu, kao i ostalim radnicama koje se nalaze na „prvoj liniji“. Značajno je da se država odredi prema merama koje su potencijalno diskriminatorne – kao što je uvođenje radne obaveze u zdravstvene ustanove i ustanove socijalne zaštite, koje je naizgled mera koja pogađa sve podjednako ali se zapravo radi o efektu posredne diskriminacije jer su njome značajno više pogođene žene koje čine veliku većinu zaposlenih u ovim sektorima. Zaključak koji se nameće je da državni organi nisu toga svesni i da i dalje ne postoji precizan plan koji bi obuhvatio aktivnosti na boljem funkcionisanju nekih osnovnih principa radnog prava i zabrane diskriminacije.

Treba imati u vidu i da su pojedine kategorije žena stavljene u loš položaj čak i u situacijama kada su radile od kuće. Nije se imalo razumevanja za samohrane majke koje nisu imale uslova da rade u ovom režimu, kao ni za druge roditelje kojima je zbog prostornih ili tehničkih uslova takav rad predstavljao značajnu poteškoću.

Zakon o radu nedovoljno precizno reguliše navedena pitanja, a Vlada Republike Srbije je za vreme vanrednog stanja donela samo nekoliko preporuka koje poslodavce nisu obavezivale i koje su prestale da važe ukidanjem vanrednog stanja. Postoji, dakle, značajan prostor za unapređenje ove materije, čijim detaljnijim regulisanjem bi svakako morali da budu obuhvaćeni pre svega samohrani roditelji ali i žene u celini budući da one, prema mnogobrojnim istraživanjima, osim redovnog posla značajno više vremena od muškaraca provode obavljajući kućne poslove – u uslovima ograničenog kretanja i rada od kuće, ove dve sfere se u praksi veoma lako isprepletaju i stvaraju dodatne probleme radnicama.

Dodatni problem na koji se mora obratiti pažnja jeste izuzetno povećanje nasilja u porodici za vreme ograničenja kretanja. Moraju se ustanoviti daleko efikasniji mehanizmi reakcije države na ovakve pojave i sprečiti dodatna viktimizacija žrtava (na primer, prema podacima Autonomnog ženskog centra žene koje su zbog nasilja bežale iz kuće za vreme policijskog časa tretirane su kao počinioci prekršaja).

Imajući u vidu da je epidemija trenutno u trećem talasu i da dolazeći zimski dani donose veliku neizvesnost kako će se situacija dalje razvijati, kao i da ponovno uvođenje vanrednog stanja – iako se u trenutku pisanja ovog teksta ne najavljuje – nije isključeno, sasvim je izvesno da je u prethodnim mesecima propuštena prilika da se mnogi od navedenih problema isprave i da se stvori jedna zdravija osnova za rad i život u teškim uslovima. Bilo bi od izuzetne važnosti da se u što kraćem roku donesu precizni planovi organizacije medicinskih i drugih javnih službi u okolnostima vanredne situacije uzrokovane medicinskim faktorima kao što je epidemija, uz poštovanje osnovnih potreba radnica i unapređenje njihovog položaja izmenama Zakona o radu (pravo na plaćeno odsustvo samohranih roditelja), Zakona o zdravstvenom osiguranju (pravo na punu naknadu zarade u slučaju zaraze ili izolacije) i Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi (uvođenje osnovnih radnih prava u režim radne obaveze).

Autor: Dr Mario Reljanović je diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu, odbranivši doktorsku disertaciju pod nazivom „Zabrana diskriminaciji pri zapošljavanju kao međunarodno ljudsko pravo“. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se oblastima radnog i socijalnog prava, pravne informatike, međunarodne bezbednosti, antidiskriminacionog prava i prava ljudskih prava. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad i saradnik više drugih organizacija civilnog društva.

Tekst je napisan u okviru projekta „Unapređenje rodne ravnopravnosti u Srbiji” koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac u saradnji sa Fondacijom Centar za demokratijua uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju i Ambasade Kraljevine Norveške. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne moraju nužno predstavljati stavove Ambasade Кraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju. Fondacije Centar za demokratiju i Fondacije Ana i Vlade Divac.  

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име