Polaganjem venaca na spomen ploče na zgradi Predškolske ustanove „Labud Pejović“ i na spomen obeležju kraj Tise juče je (27. januar) obeležena 73. godišnjica januarske racije 1942. godine u Bečeju.
Program Komemoracije i obeležavanja 73. godišnjice sećanja na nevine žrtve Drugog svetskog rata i racije 1942. godine počeo je prigodnim programom i govorima Vuka Radojevića, predsednika opštine Bečej, Isaka Asiela, glavnog rabina Srbije i Aleksandra Gaona, člana Izvršnog odbora Saveza jevrejskih zajednica Srbije.
– Ovde gde bejaše nekada hram, gde su se naše komšije, prijatelji i zemljaci molili Bogu, imamo danas priliku da pokažemo poštovanje, ljudskost i razumevanje prema njihovoj istoriji, prošlosti i budućnosti. Ta istorija je veoma slična, prošlost na ovim prostorima nam je zajednička, jer smo delili i dobro i zlo, a daće jedan Bog da to činimo i u budućnosti. Bečejci nisu zaboravili Božju kuću naših komšija. Poštujući vas kao sami sebe, nameravamo da uvek budemo ljudi, komšije, prijatelji, da budemo braća, rekao je predsednik opštine Bečej.
Vence su na ovom mestu položili Vuk Radojević zajedno sa Nenadom Tomaševićem, zamenikom predsednika Skupštine Bečej, Itaj Milner, zamenik šefa misije ambasade države Izrael i Emil Varadi, prvi sekretar u ambasadi države Mađarske. Posle čitanja imena na spomen obeležju na Tisi, nevino stradalih tih kobnih i ledenih dana, 26, 27. i 28. januara 1942. godine Radojević se još jednom obratio, ovoga puta mnogo većem skupu.
– Zašto je potrebno svake godine obeležavati koje se desilo te daleke, 1942. godine? Zašto ponavljati da su ovde sa jedne strane stajali nevini, a sa druge mržnjom opijeni dželati? Zašto insistirati na sećanju? Iz mirnodopske vizure izgleda nemoguće i neistinito. Sa današnje istorijske distance izgleda da se to desilo toliko davno kao da se desilo nekom drugom, u nekoj drugoj, stranoj zemlji, pa čak da se nije ni desilo, ili je makar preuveličano. Čak iako se i desilo, dokle više otvarati stare rane. Treba zaboraviti i okrenuti novu stranicu. Neodgovornost onih koji ovako razmišljaju i propagiraju, dragi prijatelji, rađa zaborav. Zaborav nevinih je greh. Nepoštovanje nevinih je greh. Zaboraviti da ovde (Vidikovac) pod nama leži nevino prolivena srpska, jevrejska i romska krv je greh. Oni koji su ovde pogubljeni, tog jutra su se probudili, poljubili svoje najmilije, želeli su da nastave svoje živote, da doprinesu svojim porodicama. Deca su se smejala, sanjala, ni slutila nisu šta će ih snaći. Sve je stalo. Ljudi su otrgnuti iz svojih svakodnevnih života, briga, muka i radosti. Dovedeni su ovde, da ih gole i bose, obeščašćene i dehumanizovane, pobiju jer su niža rasa. Krivi su bili što su živi, što dišu, gledaju. Presuda glasi: na smrt, pod led! Jedan Bog, zajednički, svim ljudima, zajedno je prigrlio decu, svoju. Nije ih u smrti i večnom životu razdvojio. I danas, Bogu hvala, nema razdvajanja nevino stradalih. Nema razdvajanja istih, naših. Svi su naši i Srbi i Jevreji i Romi i svi što nevino postradaše. Oni su naši, jer su Božji. Nije ih i smrt razdvojila, pa i živi više nikada e treba da ih razdvajaju. Iste su nam sudbine, isti su nam sudili, ista je presuda bila, isto nije bilo krivice, isto nije bilo suda. U iste grobnice i zaleđene reke su nas bacali. Istim noževima su nas klali i istim puškama ubijali. Isto su nas pljačkali i ponižavali. Braća po stradanju, patnji. Ne mogu napraviti razliku između nas kao što i nema razlike među ljudima. Ni Tisa nije mirna od te zime ’42. godine. Ona vri, ona nas seća, ona nas čini ljudima. Tisa više nego ijedan spomenik ukazuje da budemo ljudi. Ona će pričati dok je sveta i veka jezivu priču kao opomena ljudima i narodima da se nikada i nigde ne ponove zločini poput ovoga koji se desio u Bečeju i celoj Šajkaškoj. Ne možemo zaboraviti, a ni živi ne mogu u ime mrtvih opraštati nikome. Opraštati može samo Bog, a mi kao obični smrtnici taj mandat nemamo. A nećemo ni mrzeti, jer mržnja ne može pobediti mržnju. Ona samo odnosi nevine živote u krvavom vrtlogu. Mržnja ne može biti pravedna. Zato ćemo mi voleti, sećati se i moliti se, da se ova stradanja nikome više i nigde ne ponove. Bilo, ne ponovilo se, govor je predsednika najveće potiske opštine Radojević na Vidikovcu.
Itaj Milner se takođe obratio skupu.
– Danas je Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, dan kada se sećamo svih žrtava Holokausta – svih onih koji su bili sistematski ubijani tokom Drugog svetskog rata samo zato što su Jevreji. Ovaj zločin protiv čovečnosti bez presedana, počinjen od strane nacističke Nemačke i kolabracionista, organizovani je genocid koji su cinično nazvali – Konačno rešenje jevrejskog pitanja. Šest miliona Jevreja je ubijeno tokom Holokausta. To je nezamisliva brojka. Teško je shvatiti taj broj. Iza tog broja su čitave porodice, majke, nevina deca, ostareli ljudi, i u nekim slučajevima – čitavi gradovi su bili uništeni, bez preživelih koji će da pamte, i da ispričaju njihove priče. Uoči početka Drugog svetskog rata na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je živelo oko 82.000 Jevreja. Njih 67.000 su tokom rata ubili nemački okupatori, hrvatske ustaše i mađarska fašistička žandarmerija. U periodu od 26. do 28. januara 1942. oko 200 Jevreja iz Bečeja, zajedno sa njihovim susedima, Srbima i Romima, brutalno su ubili mađarske fašiste tokom završne faze operacije Racija – ukupno je bilo oko 13 000 žrtava. Ovo sistematično krvoproliće i zverstvo ne sme biti zaboravljeno. Naša je obaveza da se sećamo ovih događaja da bismo mogli da prenesemo lekciju Holokausta budućim generacijama kako nikada ponovo ne bi bio ponovljen. Država Izrael, osnovana tri godine nakon Drugog svetskog rata, odgovor je onima koji su želeli da nas istrebe, i koji to još uvek žele. Antisemitizam nije stvar prošlosti, i danas je prisutan. Čak i ako se ponekad prerušava u antiizrealizam. Nedavno smo svedočili brutalnom napadu na jevrejsku zajednicu u Parizu, samo dan nakon napada na Šarli Ebdo. Veza između ova dva događaja je očita i pokazuje da su antisemiti takođe suprotstavljeni slobodi i demokratiji. Izrael je država koja ima dva temelja, judaizam i demokratiju, i mi smo se obavezali da ih čuvamo. Verujem i nadam se da danas, kada Jevreji imaju svoju državu, možemo biti sigurni da se ovo nikada više neće ponoviti. Sa ličnog stanovišta, želim da kažem da me motiviše da budem ovde i uzmem učešće u ovakvoj svečanosti, kazao je Milner.
Posle govora Aleksandra Gaona i Gradimira Džigurskog, predsedika OO SUBNOR Bečej, sveštenstvo SPC na čelu sa namesikom bečejskim Dejanom Stanojevim održali su opelo, dok su Laslo Fuderer, dekan bečejskog Dekanata i Isak Asiel, glavi rabin Srbije izgovorili molitvu. Vence su potom na spomen obeležje položili predstavici lokalne samouprave, ambasada Izraela i Mađarske, jevrejskih zajednica, SUBOR-a, mesnih zajednica, SSS Bečej, političkih partija…
Posle događaja kod Tise upriličen je prigodni program u Narodnoj biblioteci Bečej, gde je, između ostalog, predstavljena multimedijalna prezentacija o Jevrejskoj zajednici u Bečeju.
