Otkako su deca i unuci otišli svojim putem, spratna kuća porodice Mirić je atelje, ali i fundus stotinak ulja na platnu, preko 200 akvarela i 300 crteža.
Milivoj i Milica su slikarski gen preneli na decu, Igora i Tatjanu, ali i unuka Uroša, koji će prvi stići do zanatske titule, jer je vredan novosadski student i deda tvrdi da će ih sve nadmašiti.
-Ipak se meni pružila prilika da obeležim pola veka u slikarstvu, najavljuje maestro za sredu, 14. fevruar, u 19 sati svoj vernisaž. Gradski muzej, ispostavilo se, mali je za svih 80 planiranih slika, pa će Bečejci prekosutra, potom Sirižani, odakle je supruga Milica, 13. aprila povodom obeležavanja Dana streljanja rodoljuba, pa Temerinci i tako redom, videti 65 ulja na platnu. Biće to 390. put kako izlažem, grupno ili samostalno, jer imam ličnu evidenciju i pisani trag o svakoj izložbi u vidu kataloga, novinskih napisa, video i tv priloga…
Posmrtno je aktuelna postavka posvećena akademskom slikaru Branislavu Perčinkovskom, koji je u ranoj mladosti otkrio slikarski talenat našeg sagovornika, ali i streljanju rodoljuba u Sirigu.
-Pre šest decenija, kao „prvačić“ OŠ „Šamu Mihalj“, krenuo sam na likovnu sekciju, koju je vodila nastavnica Gizela Lakatoš. Bila je vrlo lepa crnka s kratkom kosom i ljubazna s decom, dovoljan razlog da redovno dolazim. Prelaskom u više razrede osmoletke OŠ „Sever Đurkić“, likovno nam je predavao Branislav Perčinkovski – Perča, kako smo zvali našeg profesora, i kad je odlazio u penziju uručio mi je fasciklu sa 35 mojih školskih radova koje je godinama čuvao. Razmišljao je da li da ih da likovnom odseku Gradskog muzeja ili meni i prelomio je. Neizmerno mu hvala za to, jer samo o tim radovima nisam imao evidenciju, seća se Milivoj svog sjajnog pedagoga.
Zbog nedostatka prostora, propala je ideja da se i tih 35 dečijih likovnih radove prezentuje Bečejcima, pa bi onda jubilej bio vezan za šest decenija likovnog rada. Propao mi je i termin 8. februar.
-Propao mi je i prvobitni termin 8. februar, jer je prostor u muzeju bio zauzet izložbom „Sinagoge u Vojvodini“, pa je sve prolongirano za 14. februar na Svetog Trifuna. Svi me pitaju zašto sam „zapeo“ baš za 8. februar. Kod mene sve ima objašnjenje. Tog datuma 1972. godine imao sam kao vojnik prvu samostalnu izložbu u zagrebačkoj kasarni „Maršal Tito“. Istog datuma 1968. godine sam počeo da slikam. Došla unučad kod babe i dede i ne znajući šta da radim pitam „majku“, kako smo zvali babu, gde su moje tempere. Ona ih donese iz špajza, operem četkice, ali se ispostavi da nemam papir. Donese „majka“ džak od šećera, izvadi središni od pet slojeva, iseče „formate“, ispegla i da mi. Uradim Akropolj, Lenjina, Marksa, Tita, Če Gevaru… Ona odmah Akropolj okači na zid, mama nije volela Marksa zbog brade i uzme Tita, drugi pokupe ostalo, ja sutra sve iznova i od tada ne prestajem, otkriva Milivoj svoj talični datum.
Međutim, od prve izložbe stalno se menjao njegov rukopis.
-Kao vojnik obilazio sam galerije u Zagrebu i upoznao radove majstora Hlebine, seća se Milivoj. Ostavili su jak utisak na mene i krenem da radim na staklu i motive klasične naive. Tad sam i prve pare zaradio, jer su oficiri sve pokupovali. Nastavim po povratku iz JNA i vežem se ugovorom sa galeristima… Od početka osamdesetih radio sam i na platnu. Paralelno. Prestao sam sa staklom, jer je uvek pretila opasnost da se razbije.
Pratio je Milivoj dešavanja u domaćem i svetskom slikarstvo, bio učesnik kolonija širom ondašnje velike države, upoznao slikare o kojima je kao dete čitao u knjigama, ali je uvek ostajao svoj.
-Ovde sam okružen nepresušnim izvorom motiva. Kad sam 1982. stigao u Ameriku na Dane kulture Grčke, Italije i Jugoslavije u Dalasu, na licu mesta su se radila i prodavala platna 40×50, za oko 1.000 dolara po svakom, ali ja ostao bez inspiracije. Ni drveta oko mene u ogromnoj staklenoj galeriji, a moram da malam i prodajem, da bi isplatio tek kupljenu kuće. Uradim sliku, dve, ljudi pogledaju, piše jugoslovenski slikar i prođu. Ne znam u čemu je problem. Setim se stare kuće gde sam odrastao, naslikam je, a na nebo stavim belu golubicu sa dve trešnje. Pitaju šta je to, a ja preko prevodioca objasnim da je to moja rodna kuća, golubica je majka, trešnja u repu je mlađi brat, a ja sam ova druga. Odmah kupe platno. Isto veče nas vodili na večeru u drugi kraj Dalasa i primetim bundevu na svakoj kući. Pitam zašto, oni vele zbog Praznika veštica. Sutra na svakoj mojoj slici bundeva i sve kao alvu razgrabe Ameri. Kad sam se vratio, povećam format na 70×50 i počnem da radim slike koje teraju ljude da misle. Do danas tako, svaka moja slika ima priču.
Tri generacije slikarske porodice Mirić u Ruskom domu
Imao je i Milivoj svoje faze. Posle rada na staklu, ali s drugačijim motivima od „hlebinaca“, i prelaska na platno narednih desetak godina je slikao motive iz mitologije. To je bilo na ceni u Dubrovniku, gde je s partnerom držao galeriju „Mirić“, od koje su mu nakon ratne 1991. godine ostali samo ključevi. Početkom novog milenijuma radi više kompozicija na jednom platnu, najčešće metamorfoze, rogata bića, bizona, koze… Od lane je vratio goluba, inspiraciju od 1975. do 1999. godine. Veli kako nije imalo smisla slikati simbol mira dok nas američki bufalo napada.
-Zadovoljstvo je prisutno kad sumiram pređeno. Divio sam se mnogim slikarima, a posle sam doživeo da sa njima radim i izlažem. Nikad nisam radio komercijalne slike, a potpisao sam ih preko hiljadu. Uvek sam s poštovanjem sedao pred belinu platna i slikao za izložbu, galeriju, muzej, a najmanje prodaju, mada ni protiv toga nemam ništa, iskren je Milivoj.
Pošto je već izvršio odabir slika za aktuelnu izložbu, ovih dana završava ukrašavanje „Tragova na pesku“, sedme poetske knjige u izdanju supruge Milice, literate i slikarke.
-Volim crtež. Leže mi tuš i papir, ali sam kasno otkrio ilustraciju. Počeo sam da je radim za Miličine zbornike poezije, a kasnije i dela drugih autora, veli Milivoj.
Priznaje da ima tremu pred veliku izložbu, ali pamti još dve kao posebne. Za premijernu, grupnu, u rodnom gradu novembra 1972. godine, „Likovni stvaraoci Bečeja“, ovdašnji maestro Viktor Škrabanj odabrao je sedam Milivojevih crteža u tušu. Dobio je tad odsustvo u vojci da dođe na otvaranje i prvi put se njegovo ime našlo u katalogu. Seća se s ponosom i 2011. godine, kad su u beogradskom Ruskom domu svi Mirići zajedno izlagali.
