Prvi javni rad u karijeri vajara Stanislava Antonića iz Bečeja, ploča sa likom kompozitora Milenka Šustrana, postavljen je na zgradi muzičke škole pre dve godine. Kao i u vreme dok je izrađivao mesinganu spomen ploču, Antonić i danas rado boravi u Bečeju, ali samo kad obaveze dozvole.
Nakon završenog Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, odseka premenjeno vajarstvo, Antonić je često angažovan na terenskim radovima, koji osim prilike za nova znanja i veštine služe i za upoznavanje sa drugim umetnicima. U Bečeju smo ga zatekli u svom improvizovanom ateljeu, gde radi na drvenoj skulpturi. U onom koji iznajmljuje u Beogradu još nekoliko meseci neće pripremati umetnine, jer ga već početkom narednog meseca očekuje odlazak put manastira Studenica. On se tamo već odomaćio budući da godinama odlazi u taj kraj Srbije upravo zbog radova. Početkom godine je boravio u Kotoru, gde je bio deo ekipe koja je radila konzervaciju i restrauraciju crkve Svetog Pavla. Antonić ni ove godine ne propušta već skoro tradicionalni odlazi na Frušku goru povodom arheoloških iskopavanja. Mladi vajar je tamo angažovan kao crtač i konzervator.
– U Bečeju ostajem do 1. avgusta, a od tada do novembra će boraviti u Studenici. Na višemesečni terenski rad nosim i svoju opremu, pa će u slobodno vreme između poslova u vezi sa konzervacijom, izrađivati ono što najviše volim i što me u potpunosti ispunjava, a to su vajarske skulpture, objašnjava za portal Moj Bečej Stanislav Antonić. Nedavno je boravio u Apatinu, gde je ostavio dve skulpture koje je pripremio za vreme simpozijuma, jednu formata dva metra, drugu veličine galerijskog eksponata. Pored te, još tri skulputure se nalaze na otvorenom, dve u Bogatiću i jedna u varoši kraj Tise, koja, osim što je sada deo mesta u kom je odrastao, i njegov prvi takozvani javni rad.
– Izuzetno mi znači što sam upravo u Bečeju ostavio svoj prvi rad na otvorenom prostoru. U pitanju je spomen ploča od mesinga posvećena Milenku Šustranu, a koja predstavlja jedan sasvim klasičan pristup. S tim u vezi, imao sam nekoliko skica pre nego što sam pristupio izradi, a među njima mi je omiljena bila ona na kojoj sam umetnika želeo da predstavim na umetnički način, gde sam hteo da zarobim njegov duh, a da izrazim i svoju poetičnost, navodi Antonić ne krijući da je bio donekle razočaran što je izbor pao na jednu svedeniju ideju.
Veći deo godine Antonić vodi, takoreći, nomadski život, na koji su primenjeni umetnici i te kako navikli.
Odluku da atelje ima u Beogradu doneo je zbog toga što, kako ističe, prestonica umetnicima pruža mnogo više nego ostali gradovi, ali, bez obzira na mogućnost ostvarivanja važnih kontakata, umetnik mora konstatno da se dokazuje svojim radom. Inače član strukovne organizacije ULUPUDS Antonić ima i status samostalnog umetnika. U glavnom gradu je u poslednje vreme izlagao i na strukovnim izložbama, poput Godišnje izložbe vajara Srbije koja je ove godine upriličena u Železničkom muzeju Beograd.
Umetnik koji najradije kombinuje drvo i metal, kaže da je najvažnije skulpturu povezati tako da ona „teče“. Ispred dvadesetsedmogodišnjeg vajara je, izvesno je, uspešna karijera.
[widgetkit id=73]
Bečejci videli deo bijenala iz Bogatića
Pre dve zime ljubitelji umetnosti, naročito primenjene, mogli su u bečejskoj galeriji „Krug“ da vide deo onoga što su Antonićeve kolege sa fakulteta, vajari, slikari i fotografi, takođe učesnici svojevrsne kolonije u spravili tokom bijenala Bogatiću. U pitanju je skup mladih umetnika, koji tokom dve nedelje pripremaju umetničke forme koje kasnije ostaju u toj opštini. Ipak, ideja da se nešto slično organizuje i u Bečeju nije zaživela.
Dubler Branislavu Trifunoviću
Antonić je radio deo scenografije jednog studentskog filma, pod rediteljskom palicom mlade Marine Uzelac. Za potrebe filma, koji još uvek ima samo radni naziv, Bečejac je od drveta klesao lik koji predstavlja oca protagoniste kog glumi Trifunović. – Zanimljivo je bilo biti deo pravljenja filma. Snimalo se u jednoj šumi gde se obrađivalo deblo, a u nekoliko sekvenci će se videti i moje ruke, budući da neke zahtevnije zahvate za potrebe filma nije mogao da snimi Trifunović, pa sam tako i imao i ulogu dublera.
