Švajcarska Čuružanka ili čuruška Švajcarkinja. Svejedno. Jer, prvih 16 godina je živela u Čurugu, potom četiri decenije u zemlji čokolade i sira, a evo peta je godina kako je opet u Čurugu. U pitanju je invalidska penzionerka i dokazani humanitarac Ljubica Bundalo (60).
–Otišla sam kao Jugoslovenka i vratila se kao Jugoslovenka, mada imam i švajcarski pasoš. To sam nebrojano puta dokazala u vreme rata na prostorima Jugoslavije. Prikupljala sam pomoć s istomišljenicima po Švajcarskoj za Bošnjake, Srbe, Hrvate. Nije narod kriv što je došlo do raspada onake lepe zemlje, a ispaštao je, bez obzira na nacionalnost, i valjalo mu je priskočiti u pomoć kada mu je bilo najpotrebnije. Ta humanitarna „groznica“ uhvatila me je još 1974. godine. Gledala sam na televiziji kako deca u pojedinim delovima Afrike idu petnaestak kilometara po vodu. Teško mi je to palo. Mi u Švajcarskoj možemo sebi da priuštimo nakit ili haljinu od par hiljada franaka, a tamo deca nemaju vodu za piće. Uključila sam se u Crveni krst Švajcarske i preko Svetske organizacije Crvenog krsta prihvatila se da sa par stotina franaka mesečno brinem o jednom dečaku, koji je ostao da živi s roditeljima, a novcem koji sam ja slala školovao se. Nastavila sam s tom praksom. Kada je nastala tragedija na ovim prostorima, preko organizacije Crvenog krsta Švajcarske i samostalno slala sam potreban materijal, otkriva nam Ljubica Bundalo deo svog humanitarnog rada.
–I sama sam, evo, tačno dve decenije invalidski penzioner. Znam šta je bolest. U ovo vreme 1989. godine doživela sam u roku 14 sati dve teške saobraćane nesreće u dve države. Prilikom vraćanja sa svadbenog veselja nećaka u Čurugu, 4. aprila petnaestak minuta iza ponoći u Budimpešti je na kola koja sam ja vozila naleteo pijani taksista. Sreća da mi je suprug sa trinaestomesečnom ćerkicom bio na zadnjem sedištu. Noću su mi opravljali kola i krenuli smo dalje. U 13,30 sati nas je zadesila ledena kiša na putu u Nemačkoj, zaustavila sam se na propisno obeleženom mestu, ali moj auto udari jedva punoletni mladić s „landroverom“vrednim pola miliona maraka. Ponovo sam stradala. Godinama je trajao moj oporavak. Tek posle mnogo suđenja i veštačenja, lekarska komisija je odobrila da 1996. godine odem u invalidsku penziju. Stekla sam utisak da u Švajcarskoj samo mrtav čovek može u invalidsku penziju. Tamo te obavezno uposle, ako nemaš noge, imaš ruke i nađu ti adekvatan posao, prenosi svoje iskustvo sa komisijom za penzionisanje u Švajcarskoj Ljubica Bundalo.
A otišla je iz Jugoslavije iz bunta prema društvu. S obzirom da joj je majka kao bolničarka Prve krajiške brigade bila nosioc Partizanske spomenice od 1941. godine, a očeva familija sva izginula u Drugom svetskom ratu, bila joj obećana stipendija za školovanje. Zavlačili su je godinu dana, a ona izgubila godinu čekajući stipendiju.
–Prelomila sam u glavi i odlučila da odem iz Juge. Majka je bila protiv, a otac je uvek bio na moj strani i uspela sam da dobijem oba potpisa roditelja, te sa 16 godina stigla u Švajcarsku. Radila sam svašta. Najviše u hotelijerstvu, jer sam završila Višu turističku školu. Ali, završila sam i kurs za fizioterapeute, pa sam volonterski na humanitarnim sedeljkama masirala starije osobe koje finansijski nisu bile „potkovane“. Bila sam i profesionalni vozač. Volela sam muške poslove, pa sam išla na kurs za preciznog mehaničara. Ma, bilo me je svuda za 40 godina u Švajcarskoj, s osmehom priča Ljubica Bundalo.
Mogla je da bira u kojoj će luksuznoj banji u svetu da se leči, ali najviše joj je prijala banja Rusanda u Melencima. Istina, nije bilo luksuza, ali za kostobolju je pravi melem. Da se ne bi potucala po sobama, kupila je kuću u Melencima i kad god je dolazila na tretman u Rusandi, bila je kod kuće. U međuvremenu je izgradila novu kuću u Čurugu, kasnije roditeljsku kuću prodala, jer nije rentabilno održavati tri kuće.
–Vratila sam se da vidim da li mogu da živim ovde. Za sada ide. Nisam besposlena, jer sam u mojoj drugoj domovini naučila da se uvek nešto mora raditi. Imam mangulice na Krčedinskoj adi. Krmača treba da mi se oprasi, a prasiće seletiram za Zasavicu s kojom imam uspešnu saradnju, dva toljenika od po dva „metra“ čekaju da idu u prerađevine, tri nazimeta mirno pasu na dunavskoj adi… Kod kuće se bavim rolovanjem prasića, pilića, pataka, ćuraka… U turi gajim do pedesetak živine i kada ih rolujem brzo nađem kupce u Švajcarskoj, a i ovde, pojašnjava nam Ljubica Bundalo šta sada radi i čime se bavi.
