Španija je zemlja koju odlikuju vina i maslinovo ulje, neustrašivi matadori, čarobni pokreti flamenka i širok izbor gastronomskih specijaliteta, a priliku da iskusi život u ovoj kulturi koja se na kraju, kako kaže, po temperamentu naroda i porodičnim vrednostima ispostavila dosta slična našoj, imala je učenica Gimnazije Bečej Tara Popov.
Želju da putuje po svetu i upoznaje nepoznato, Tara je imala usađenu još od detinjstva, a ta želja se rasplamsala nakon njene prve razmene u Italiji i kada ju je njena profesorka španskog Svetlana Kovačev uvela u svet neponovljivih avantura. Zahvaljujući odličnom uspehu u školi i ambicijama, imala je priliku da spakuje kofere i na tri meseca premesti život u španski grad Valjadolid, po veličini sličan Novom Sadu, a koji je, kako Tara kaže, za vreme Filipa II bio i prestonica zemlje.
Osim što je imala priliku da zaigra Flamenko, zasvira kastanjete, pa čak i surfuje na talasima Atlantskog okeana, Tara je sa lakoćom, uz pomoć prijatelja i porodice u kojoj je boravila, savladala španski jezik koji sada govori tečno. Životom u porodici domaćina, dobija se, kako kaže, realna slika života, kulture, vrednosti, tradicije i običaja druge zemlje.
Kada je stigla u Španiju, za vreme školskog raspusta Tara je imala priliku da upoznaje grad, nakon čega počinje rutina i gubi se osećaj turiste koji ju je pratio od početka putovanja.
– Sredina jeste bila drugačija i sve je bilo novo, ali to je i čar ovakvih iskustava, bila sam spremna da slušam o njihovoj kulturi, da postepeno saznajem i sama postajem deo iste. Uz pomoć porodice upoznala sam grad, a nakon nekoliko dana počela je škola. U prve dve nedelje stekla sam osećaj kao da živim tu čitavog života, dok sa druge strane još uvek nisam sasvim verovala da sam tamo, to je bio zaista čudan osećaj. Navikavala sam se tokom ta tri meseca i to je ono što se znatno razlikuje kod tromesečnog i godišnjeg programa, jer ste u mom slučaju primorani da celo iskustvo proživite u tom kratkom periodu koji je kod godišnjeg programa tek faza privikavanja, a tek nakon toga počinjete da se osećate domaćima ili potpuno ovladate jezikom. U mom slučaju bila sam svesna ograničenog vremena i zato je moje iskustvo bilo turbulentnije i intenzivnije od onih koji se odluče da budu tamo tokom cele školske godine. Svesna vremena koje užasno brzo prolazi jedino sam imala strah od istog, želela sam da iskoristim svaku momenat i zaista uživam, a mogu reći da sam taj cilj sasvim ostvarila.
Kako si se uklopila u svoju novu, špansku porodicu?
– Ne biste mi verovali kada bih rekla da je moja porodica najbolja porodica koja je mogla da izabere da me ugosti, ali smo se oko toga međusobno složili i zahvalni smo na činjenici da smo se toliko dobro uklopili i zavoleli. Učenici na razmeni odlaze u porodice različitih struktura, a moja porodica sastojala se zajedno sa mnom od pet članova – majka, stariji brat (26), mlađi brat (16), mlađa sestra (15) i ja (17). Vrlo često smo se viđali i sa tetkom, kao i ujacima, i iskreno sam uživala u porodičnim okupljanjima i kada se nađemo svi na piću u centru. Unutar naše uže porodice odlazili smo na putovanja i kraće izlete, zajedno pohađali neke aktivnosti, šetali, gledali serije… Pored prijatelja, najviše vremena sam provodila sa sestrom i obe smo bile prezadovoljne jer smo oduvek želele da imamo sestru i ova razmena ispunila nam je tu želju! Imala sam svoju sobu na spratu jer je mlađi host brat bio na razmeni u Danskoj.
Kako ti se činio grad i nova kultura u kojoj si živela?
– Španci su temperamentni, glasni i više od svega cene vreme provedeno sa porodicom i trude se da neguju te vrednosti, dosta smo slični kao narodi i zato se verovatno dobro i razumemo. Kastilja i Leon (pokrajina čiji je sastavni i glavni grad upravo Valjadolid) svakako važi za specifičnu regiju koja gaji svoju kulturu i kao i ostale regije ima svoj mentalitet. Među domaćima poznato je da su u toj regiji ljudi hladni i rezervisani, iako sam ja imala dodira samo sa vrlo prijatnim i druželjubivim, veselim i razdraganim ljudima, što vam govori o nepotrebnim stereotipima.
– Zna se i da se u Kastilji i Leonu priča najbolji španski i tako se moje učenje odvijalo baš na području najispravnijeg izgovora i najtačnijeg akcentovanja. Probala sam skoro sva španska jela uključujući i tapase (tipčne zakuske ili predjela), paellu (svakako najpoznatije jelo koje u sastavu ima prinač sa povrćem u kombinaciji sa mesom ili morskim plodovima) za koju kažu da se razlikuje u svakoj regiji, ali i domaćinstvu, krokete, kosido (vrsta kuvanog jela) i špansku šunku, trenirala sam tradicionalni ples Flamenko i učila da sviram kastanjete. Španci nisu ranoranioci, ali kod njih dan traje veoma dugo, uvek je ispunjen, aktivni su i bave se raznim hobijima i ogroman akcenat stavljaju na zajedničku večeru (večera se obično između deset i jedanaest uveče, a nekad i kasnije) jer je to prilika da se cela porodica okupi, da se zajedno smirimo posle napornog dana i pričamo.
Kako si tako brzo savladala jezik i šta su na to rekli domaćini i profesori?
– Od prvog dana komunikacija sa porodicom bila je na španskom jeziku na moj zahtev, oni su mi definitivno najviše pomogli da savladam jezik jer su svi članovi porodice uvek bili tu da mi razjasne nedoumice, objasne i nauče novim rečima. Pre dolaska u Španiju znala sam osnove jezika i imala sam odličnu gramatičku osnovu jer sam španski počela da učim kao drugi jezik u osnovnoj školi. Najviše sam uz sestrinu pomoć izgradila neophodan vokabular i zaista nisam imala poteškoća sa jezikom. Moji drugari, porodica kao i profesori bili su i više nego prijatno iznenađeni mojim početnim znanjem kojem su posvedočili tih prvih dana i nedelja, zatim napredovanjem i celim procesom. Sada mogu da kažem da španski pričam sasvim tečno i u potpunosti razumem.
Kako je izgledalo tvoje školovanje tamo i kakvi su utisci profesora i vršnjaka odande?
– Profesori su me tretirali potpuno isto kao i ostatak odeljenja upkos činjenici da sam učenica na razmeni (što često ne bude slučaj u stranim školama) i u početku nisam razumela većinu predavanja u školi. Vremenom sam se privikavala na odeljenje i jezik i naučila i stručniji vokabular, pored onog svakodnevnog. Radila sam sve testove na španskom kao i moji vršnjaci i jednako učestvovala u nastavi. U Španiji je školski sistem drugačiji i dve poslednje godine školovanja pre odlaska na fakultet su im najvažnije, ja sam bila u prvoj godini koja je ekvivalentna našem trećem razredu, u opštoj školi poput naše Gimnazije, u naučnom smeru koji je kao prirodno-matematički kod nas. Za veći deo mog razreda ovo je bila nova škola i zato je bilo potrebno da se svi međusobno upoznamo i priviknemo na novu sredinu. Profesori su bili prezadovoljni mojim napretkom španskog jezika, a najviše integracijom u grupi i učestvovanju u školskim aktivnostima, proverama i predavanjima, dok vršnjaci nisu mogli da veruju da mogu, uprkos poteškoćama vezanim za jezik, da budem u koraku sa njima i da savladam određenje predmete čak i bolje.
O čemu si sve imala priliku da učiš i koja je najupečatljivija uspomena koju si vratila sa sobom?
– Samim tokom razmene učite svakoga dana bez da ste svesni, učite o drugima, o sebi, posmatrate i upijate, mislim da sam unapredila sebe pre svega. Osim učenja jezika, naučila sam dosta o španskoj kulturi, temperamentu, ali i o hijerarhiji jednog društva i navikama domaćina koje možete primetiti ili usvojiti tek kada zaista živite u jednom društvu. Same orijentacije pred razmenu uče vas da se oslobodite predsrasuda i otputujete otvorenog uma. Najupečatljivija uspomena definitivno je surfovanje na Atlantskom okeanu.
Kažeš da si kroz razmenu unapredila sebe. Koliko će ti ovo iskustvo koristiti u budućnosti i da li imaš želju da ponovo ideš na neku razmenu?
– Ova razmena pre svega značila je ostvarenje jednog velikog sna: unapređivanje sebe, potpuno osamostaljivanje, ogromna lekcija i učenje o životu! Stekla sam osećaj da je ceo svet zaista moj dom i da se mogu sama nesmetano snaći u njemu i bilo kakvom haosu koji me zadesi. Jurnjava i samostalno snalaženje na aerodoromima, trčanje po železničkim stanicama i brojne nepoznanice nisu mi izazivali strah ni pre same razmene, ali su svakako uticali da se još više zaljubim u putovanja i zato sada tragam za profesijom koja će mi to i omogućiti. Ovakva i slična iskustva ostavljaju trag i neke ljude menjaju iz korena. Uvek sam bila veoma komunikativna, znatiželjna i osoba otvorenih shvatanja, ali sam kroz ovu razmenu još više produbila svoja interesovanja i počela više da se zanimam za aktivizam mladih. Želja za novim putovanjima i novom razmenom svakako je tu, kako moji bližnji često ističu ,,ja nikada ne mirujem” i pre samog završetka jedne avanture već planiram sledeću. Iskustvo je nemerljivo u svakom pogledu i zato je moja preporuka mladima da se odluče na ovaj korak.
Ko ti je bio najveća podrška u ovoj avanturi?
– Najveća pogrška nesumnjivo su mi bili roditelji. Uprkos nedoumicama i strahovima koje je normalno da svaki roditelj ima, uvek su mi pružali bezrezervnu podršku i ljubav. Ostatak porodice kao i prijatelji takođe su me podržavali, moram priznati da su u početku bili iznenađeni mojom idejom, ali i oduševljeni. To je bila moja zamisao i izbor, s obzirom da me dobro poznaju, bili su svesni moje odlučnosti, iako možda nisu mogli da veruju u prvom momentu da ću se upustiti u ovu avanturu i imali su bezbroj pitanja.
Šta ti se najviše, a šta najmanje dopalo na razmeni?
– Uživala sam u svakom danu na razmeni, prijateljstva i veze sa ljudima zapravo su ono što me uvek podseća na ovo iskustvo koje se ne završava mojim povratkom kući. Zahvalna sam na bliskosti i odnosu koji sam izgradila sa porodicom. Mogućnost da živim sasvim nov život u nepoznatoj sredini i da se sama upustim u neizvesnu avanturu bila je zaista prava odluka. Pored putovanja, upoznavanja kulture i svih aspekata jedne zajednice najviše sam se oduševila ljudima, prilici da ih upoznam u tolikom broju u jednom kratkom periodu i da ostvarim neraskidiva prijateljstva. Najbolja karakteristika jedne razmene je da pruža beskrajne mogućnosti i da uglavnom sve zavisi od vas. Iskustvo je individualno i samim tim i neponovljivo. Naučiti da ceniš svoje okruženje, običaje i kulturu takođe je nešto čega postaješ svestan odlaskom i životom u stranoj zemlji, i sam tvoj odnos prema porodici i prijateljima u domovini se menja jer time što nisu tu zaista počinješ još mnogo više da ih ceniš, kao i sve one male sitnice koje smatramo nebitnim. Najveće bogastvo je da sada imam dve porodice – jednu u Srbiji i još jednu u Španiji, a to mi je pružila ova razmena.
Šta bi poručila vršnjacima koji razmišljaju da se prijave na ovaj ili sličan program? Čime bi ih ohrabrila?
– Učestvovanjem u ovakvim projektima mladi su zaista najbolji ambasadori zemalja odakle potiču. Volela bih mojom pričom da ih podstaknem i ohrabrim da se odluče na ovaj korak, da se upuste u ovu emotivnu, edukativnu, a i ludu avanturu. Priznaću da je teško u pojedinim momentima biti toliko udaljen od kuće, ali lično sa razmene nosim zaista samo lepe uspomene. Toplo savetujem svima koji žele da upoznaju novu kulturu, prijatelje iz celog sveta, sebe, svoje granice i mogućnosti, da nauče ili usavrše neki strani jezik i svima koji su spremni na prihvatanje različitosti, toleranciju i nova saznanja da se prijave. Ukoliko u vama postoji i najmanja želja – sledite je, budite ambiciozni, neustrašivi i dosledni i uživajte u vašem nesvakidašnjem iskustvu.
Intervju pripremila Olivera Marić
Tekst nastao u okviru obuke za omladinske novinare „Pokreni mehanizam!“ koju sprovodi Bečejsko udruženje mladih. Projekat se realizuje uz podršku opštine Bečej u okviru Konkursa za finansiranje programa udruženja u oblasti omladinske politike iz budžeta opštine Bečej za 2021. godinu.
