Jedan od penzionera na čijem primeru se potvrđuje pravilo da nije bitno koliko je težak ček, već koliko dugo se prima, Savo Marković (82) iz Bečeja, ipak, nije zadovoljan.
-Čitav život sam bio dunđer, ne znam koliko je građevinskog materijala prošlo kroz moje ruke, a pre dve godine sam morao platiti majstora da mi digne zid prema komšiji, vajka se majstor i pokazuje ruke koje više ne mogu ono što su više od šest decenija radile. Da je u pitanju neki drugi posao, lakše bi to preboleo i sebi „oprostio“, međutim, vreme, nažalost, čini svoje.
Nije mnogo razmišljao o tome šta će sa sobom čim je stasao. Braća su bila zidari, pa je i on uzeo mistriju i fanglu u ruke. Porodični zanat odredio je njegovu sudbinu. Uvrežen je stav da je lako biti zidar, „samo pripremiš malter, uzmeš ciglu u ruke pa ređaš“, ali za Savu, dete sa sela u okolini Bjeljine, bio je to izlazak u svet.
-Ko zna kako bi se sve završilo da, posle sezonskih radova u zavičaju, nisam otišao na izgradnju puta Tuzla – Kladanj, gde sam se zadržao dva meseca i upoznao sapatnika koji mi je pričao kako je čuo da u Novom Sadu veliko preduzeće DTD prima radnike, dobro Savo pamti šta mu je odredilo život. Krenuo sam, a nisam, baš, najbolje znao gde je Novi Sad. I eto, od 1962. godine sam Vojvođanin. Vreme provedeno u DTD po dobrom sam upamtio, ali posle sam radio i u „Neimaru“, kod privatnika, a od 1965. do 1994. godine na održavanju u bečejskoj Fabrici nameštaja „Osmi oktobar“, sve do penzionisanja pre 23 godine.
I supruga Verica je radila u istoj firmi, a oboje je krasila vrednoća. Posle posla, ona je vezla goblene, Savo radio privatno i plaćao paušalni porez. Kasnije su počeli da prave i kućne papuča, u čemu im je pomagala i ćerka Slobodanka, koja je već tri decenije uspešna u grafičkom zanatu. Razradili su porodičnu manufakturu i proizvode godinama prodavali na pijaci. Tako je bilo dok se pre sedam godina nije razbolela Verica. Nje, na žalost, više nema, a i Savo je onemoćao. Težak posao i život ostavili su vidne posledice, delimično otklanjane operacijama.
-Čovek kad više ne može da radi, teško njemu, jada se Savo, ali se po uređenom dvorištu i kući ne bi moglo reći da, baš, ništa ne radi.
Dugo pamti, a naročito s mnogo pijeteta, „stara dobra vremena“.
-Znao se neki red, poštovali su se ljudi. Evo, sad se setih, kad sam davnih godina kupio zamrzivač i doneo ga kući, a on ne radi. Odem kod prodavca, a on sleže ramenima i kaže da ne zna šta će. Odmah sam otišao kod inspektora rada i požalio se, a on pozvao trgovca, koji je stajao, gotovo, mirno pred njim. Kaže da nema zamrzivač iste firme, a ovaj mu naloži da nađe drugi iste zapremine i u roku pola sata imao sam ga u kuhinji. Poštovala se vlast, a ne kao danas. O kvalitetu proizvoda da i ne pričam, nostalgičan je Savo Marković.
Ali, ipak ne mora da brine. Ćerka Slobodanka se stara o njemu, kao što su majka i otac, kad je trebalo, o njoj.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Javni interes u fokusu: Informisanjem ka većem ostvarivanju prava građana opštine Bečej“, koji sufinansira opština Bečej
